Sve što novinarka u Srbiji želi je da ima pristup informacijama, dozvolu redakcije i vlasti da izveštava po savesti, da nakon objavljene priče ne čita uvredljive i seksističke komentare o sebi, i da, naravno, niko fizički ne nasrće na nju. Zvuči jednostavno, ipak je ideal za mnoge visoko profesionalne medijske radnice. Tamara Srijemac kao urednica i voditeljka Radio Novog Sada vodi svoje sindikalne borbe u redakciji i izvan nje. Ksenija Pavkov, reporterka televizije N1, i Verica Marinčić novinarka portala IN Medija iz Inđije, pretnje, uvrede i zastrašivanja smatraju sastavnim delom reporterskog posla. Vericu lokalna vlast lično targetira već osam godina, a nedavno je javnost saznala razmere toga kada su kolege sa N1 i snimile fizički obračun u opštinskim prostorijama. 

“Svaka situacija pojedinačno me iscrpljuje fizički, psihički i emotivno. Pored svih problema i beskrajnog ponavljanja istih pred policijom, tužilaštvom, sudom što tera da svaki put proživljavaš istu situaciju jednakim intenzitetom, to iziskuje dosta vremena i naravno da posao trpi. Svaki odlazak na teren stvara novi strah šta je sledeće što će uraditi i kako će “kolege” u tome da im pomognu.” komentariše novinarka saučesništvo lokalnih novinara u njenom dugogodišnjem maltretiranju, ističući kompleksnost bavljenja etičkim novinarstvom u maloj sredini, što potvrđuje i nedavno istraživanje.

Verica Marinčić, IN Medija

“Uslovi za rad novinara na lokalu su odavno katastrofalni, opasni i izjednačeni su sa izveštavanjem sa ratom zahvaćenih područja (mogu slobodno uporediti ta dva do sad neuporediva izveštavanja). Konstantan strah odražava se na zdravlje, pre svega, a onda i na kvalitet rada. Nemoguće je nakon torture kroz koju prođeš na terenu da dođeš i završiš svoj posao brzo. Sistemi zastrašivanja i napada u svakom obliku dovedeni su do savršenstva i studiozno se nadograđuju i primenjuju kontinuirano. To sve iscrpljuje.” dodaje Verica Marinčić i ističe da je najviše brine targetiranje moćnika “to izaziva problem meni lično, mojoj porodici, saradnicima čak i sagovornicima. Takav odnos vlasti je jako opasan jer svojim činjenjem šalju poruku i podstiču nekažnjivo napadanje, fizičko i psihičko nasilje.”

Ksenija Pavkov takođe osam godina, koliko radi na N1 televiziji koja je od prvog dana obeležena kao izdajnička, ima bliske susrete sa natrpeljivošću vlasti i pojedinaca. Takođe je nedavno bila izložena pretnjama koje samim citiranjem izazivaju strah, a sama novinarka komentariše da kao esnaf uveliko “normalizujemo nenormalno”. 

“Takvo targetiranje je dolazilo i dolazi sa najviših nivoa vlasti, potom se takve uvredljive i opasne klasifikacije reprodukuju kroz medijske sadržaje glasila bliskih vlasti i na kraju se prelivaju na ulicu i u sajber prostor”, smatra reporterka N1 i dodaje da pretnje i uvrede nikada nisu uticale na način na koji pristupa poslu i izvršava svoje radne obaveze.

“Mnogo puta mi se dešavalo da me neko na ulici vređa, dobaci uvredljiv komentar, samo zato što nosim mikrofon sa oznakom televizije N1. To znači i da smo se navikli na to da kada idemo u manje sredine menjamo sunđer na mikrofonu kako se ne bi videla oznaka medija, ili da parkiramo brendirani auto na skriveno mesto. To dalje znači da smo navikli da radimo u konstantnom strahu i pod pritiskom kog više nismo ni svesni”, ističe novinarka.

Međutim ono na šta utiču takvi komentari je njen privatni život. Sav stres, sve progutane odgovore na psovke koje joj je neko uputio, svaku prećutanu pretnju ili nepravdu – sve to donosi sa posla svojoj kući. Pre nekoliko meseci uspostavljena joj je dijagnoza autoimune bolesti.

“Starije koleginice su mi kroz šalu govorile “da sam dobro prošla” i “da je ta dijagnoza upisana sitnim slovima” u Ugovor o radu. Nažalost, biti novinarka u Srbiji podrazumeva i prihvatanje činjenice da radiš posao koji te “troši”, konstatuje Ksenija Pavkov, svesna težine izgovorene reči. 

Ksenija Pavkov: foto Aleksandar Milanović

Predsednica Evropske federacije novinara Maja Sever nedavno je za sindikalni njuzleter KUMA komentarisala progon novinara/ki u Srbiji “svakim danom u napadima se ide sve dalje i dalje, jer je poruka jasna – sve je dozvoljeno i zločin protiv novinara neće biti kažnjen.” Naše sagovornice su potpuno saglasne sa tom izjavom. Verica smatra da nekažnjivost za sve što se novinarima i medijskim kućama radi tokom godina dovodi do toga da se taj stil jača i omasovljava. Ksenija dodaje i komentar da je  šteta načinjena sve i da se ne napravi taj korak dalje. “Prethodnih nedelja pa i meseci, pratila sam ono kroz šta prolazi koleginica Ana Lalić i kolega Dinko Gruhonjić. Začuđujuća je bila silina kampanje koja se protiv njih vodila, do koje mere su u tu brutalnu hajku bili uključeni tabloidni mediji, do koje mere se išlo u izvrtanju činjenica i stvarnosti. Oboje, i Ana i Dinko, bili su fizički ugroženi, napadači su im stigli praktično do kućnog praga, ali i da taj prag nikada ne pređu – šteta je već učinjena, pakao kroz koje je to dvoje novinara prošlo se desio i stvaran je”.

To nas dovodi do pitanja o radnim pravima i dinamici odnosa unutar redakcije. Priroda novinarskog posla je takva da je teško omeđiti radno vreme i uvek se toga pridržavati. Ksenija Pavkov kao dopisnica iz Vojvodine za N1 televiziju ima specifičnu poziciju, ne radi u redakciji, nego je sama sebi i “urednica” i “izvođač radova”. To znači da je na raspolaganju 24/7, da često ne može da planira slobodno vreme, odmor za praznike i vikend.

“Imala sam sreću da radim u firmi gde su uvek pokazivali razumevanje za opravdane izostanke poput bolovanja, ali zaista ne znam da li bih uopšte mogla da se bavim ovakvim poslom da imam decu. O tome nikada nisam ni razmišljala.”

Za razliku od Ksenije, Verica Maričić se tokom svoje karijere susretala i sa ozbiljnijim kršenjem radnih prava. 

“Na moju nesreću davne 2007. godine i sama sam se susrela sa mobingom što tada nije bilo u zakonskim okvirima ali sam godinama nakon toga vodila borbu, sudsku sa tadašnjim poslodavcem u medijima. Ceo taj process doveo je do toga da budem (zajedno sa koleginicom) jedna od prvih žrtava mobinga u Srbiji. Tada smo sarađivale sa stručnom javnošću u kreiranju zakona o mobingu. Težak i mukotrpan process koji je rezultirao donošenjem zakona koji prepoznaje maltretiranje na radu, načine na koje se mobing sprovodi”

Sada, gotovo dve decenije kasnije, IN medija, u kom radi i čija je Verica Marinčić osnivačica, ima jasno definisan Kodeks o ponašanju zaposlenih. 

“Iako smo mala redakcija imamo sve pravilnike kojima u nekoj budućnosti štitimo sebe i naše zaposlene. Vladavina prava je nešto za šta se zalažemo i promovišemo, a bez ličnog primera sve to ne bi imalo smisla.”

Kada je reč o seksualnom uznemiravanju i nasilju na radu, Tamara Srijemac, novinarka i sindikalna aktivistkinja uverena je da nema kolektiva u kojem se svi radnici, pre svega radnice, osećaju potpuno zaštićeno i bezbedno na radnom mestu od svake vrste nasilja i seksualnog uznemiravanja. 

“I dalje postoji tendencija da se o ovoj temu ćuti, a eventualni slučajevi seksualnog uznemiravanja ili nasilja se guraju pod tepih. Radio televizija Vojvodine ima brojne pravilnike i akte o zaštiti od mobinga, nasilja na radu, itd. ali mislim da je važno da se donese Pravilnik koji će se specifično i usko odnositi na zaštitu od seksualnog uznemiravanja, koji ne postoji, a koji bi jasno i nedvosmisleno definisao procedure u postupanju u takvim situacijama. Sindikat Nezavisnost na RTV-u je uputio menadžmentu tu inicijativu, čekamo odgovor. “

Dostupna istraživanja u Srbiji pokazaju da je najčešći oblik seksualnog uznemiravanja u praksi upravo zlostavljanje na radu. S obzirom na to da u svakoj medijskoj kući, a naročito u velikim kolektivima, kakav je Javni servis, postoji hijerarhijski organizovana struktura radnih mesta, samim tim postoji i mogućnost da pojedini zaposleni zloupotrebljavaju poziciju moći.

“Važno je jasno definisati šta je seksualno uznemiravanje, nasilje i ucenjivanje. Važno je da se zaposlenoj ili zaposlenom koji želi da prijavi seksualno nasilje ili uznemiravanje garantuje anonimnost i zaštita identita ukoliko tako želi. To je zaista potrebno u svakom kolektivu, pa i u onom u kojem sam ja zaposlena. Možda zvanični podaci neće pokazati da se seksualno uznemiravanje dešava često, ali to ne znači da je to realna slika. Svaka od nas u neformalnoj priči sa koleginicama sazna da je ono sveprisutno, samo ga vrlo često, na žalost, normalizujemo. Zato su nam potrebne jasne procedure i pravilnici. I jasna poruka da je seksualno uznemiravanje kažnjivo i nedopustivo.”, ističe potrebu za novim mehanizmima borbe u oblasti radnih prava novinarka Tamara Srijemac. 

Tamara Srijemac: foto Marija Erdelji

Svaka novinarka zato što je žena koja se bavi javnim poslom, doživi makar jednom seksističke izjave u svojoj karijeri, ako ne u redakciji, onda sigurno u javnosti. Ksenija Pavkov je kao mlada novinarka često doživljavala neku vrstu osude ili diskriminacije zbog toga što je mlada žena u novinarskom poslu. 

“Pamtim i neprimerene komentare sagovornika, ili nepristojne poglede. Takve stvari se dešavaju i dalje, pojavi se neko ko ima potrebu da prokomentariše tvoj fizički izgled i da pri tom smatra da ti je udelio kompliment. Ne mogu reći da me takve stvari bole, ali svakako me nerviraju. Danas mnogo bolje umem da postavim distancu i da to stavim do znanja. Kada sam bila mlađa, takve stvari su mogle da me izbace iz takta, da učine da se osetim nesigurno. Pamtim dobro i svoje napore da se tome oduprem – pokušavaš da produbiš glas, da nastupiš agresivnije, da uvek imaš košulju, sako, pantalone – sve u cilju da te shvate “ozbiljnije”.  

Verici Marinčić, novinarki portala IN Medija iz Inđije, najviše je smetalo na početku bavljenja novinarstvom činjenica da je “žena sportski novinar” koja “samo želi da se uda za sportistu”. 

“I to svetlo me je obasjavalo dugo, u takvim komentarima se nisu ustezali ni čelnici sportskih klubova, sportisti ali i kolega iz “većih” redakcija. Osim toga što “žena ne poznaje sport” ona, prema mišljenjima, ne poznaje ni politiku, pravo ni bezbednosne prilike. Žena novinar, po mišljenju jednog dela populacije, može da se bavi estradom ili modom, sve ostale sfere interesovanja su isključivo kako bi pridobila neku korist.”

Upravo iz te potrebe da novinarke u Srbiji obezbede sebi mesto podrške, ali i mehanizam zaštite i delanja ka javnosti, nastala je grupa Novinarke protiv nasilja prema ženama koja broji blizu 90 članica, a novinarka Tamara Srijemac u grupi je od osnivanja. 

“Ukoliko napišem tekst o rodno osetljivom jeziku ili govorim o femicidu, eto uvreda na račun feministkinja, ako pričam o diskriminaciji marginalizovanih grupa, naročito o pravima i položaju LGBT+ zajednice, uvrede su sastavni deo narativa u komentarima”, iznosi svoje iskustvo novinarka iz Novog Sada i dodaje “sve to i dalje pokazuje koliko je jak patrijarhalni obrazac i mizogini narativ i koliko je još postao vildjiviji u eri društvenih mreža, kada svako ima priliku da iskaže svoj stav i agituje za njega. Koliko god se trudili da se izolujemo od takve prakse i da se držimo po strani nije lako ostati imuna.”

Kada govorimo o pravnim mehanizmima i zaštiti novinarki, pozivamo se pre svega na Zakon o radu, a svakako su važni Ugovor o radu i drugi domaći i strani pravni akti koji regulišu oblast medijskog rada. 

“Svaki medijski radnik i radnica imaju pravo na pisani ugovor u kome su navedeni opis posla, iznos nadoknade, uobičajeno radno vreme, pravo na zdravstvenu i socijalnu zaštitu, plaćeni godišnji odmor i uslovi otkaznog roka.” To je samo jedna od 10 odredbi Povelje Evropske federacije novinara o radnim uslovima za novinare koju je potpisalo više od 20 evropskih sindikata. Sindikati bi trebalo da pritisnu poslodavce i pokušaju da izbore bolje uslove rada za medijske radnike, ali sindikata u medijima – nema, ili ima nedovoljno. Od skoro 3000 medija koliko je registrovano u Srbiji, sindikati postoje u svega nekoliko medijskih kuća. Samim tim i Kolektivni ugovori su retkost, najviše efekta čini se imaju u dva javna servisa Srbije, gde je i veća brojnost članstva. Na Radio-televiziji Vojvodine aktivna članica sindikata “Nezavisnost”, grane za kulturu, umetnost i medije je novinarka Tamara Srijemac.

“Briga o materijalnoj bezbednosti je sastavni deo rada u medijima. Da ne generalizujem, ali mogu da tvrdim da to jeste stil života većine medijskih radnika i radnica. Konkretno Radio-televizija Vojvodine je jedino javno preduzeće u Srbiji u kome osnovica za plate nije povećana u poslednje tri godine. Kada govorimo o toj temi uvek postoji ona dvojba  i rasprava da li je javni servis javno preduzeće ili nije. Zapravo, ne bi trebalo da bude, i prema zakonu o Javnim servisima i prema načinu finansiranja. Javi servis jeste ustanovljen kao servis građana, nezavistan u funkcionisanju čija javna sredstva ne čine više od 50 odsto ukupnih prihoda. Sredstva koja se ostvaruju naplatom takse  direktno se od građana prikupljaju i naplaćuju preko računa EPS-a. Međutim, to se mora staviti u širi kontekst i podsetiti da je primenom Zakona o privremenom uređivanju osnovica (novembra 2014. godine) umanjena zarada za 10 odsto svima na RTV-u. Tada je 160 radnika/ca zbog, kao su tvrdili, nezakonitog umanjivanja zarada, podnelo tužbu, pozivajući na argumentaciju i zakonske odredbe da RTV nije javno preduzeće. Radnici i radnice nisu dobili taj spor. Dakle RTV je po potrebi budžeta i donosilaca odluka javno preduzeće, a po potrebi nekad i nije. Prvi smo u redu za umenjenje plata, poslednji kada dođe na red uvećanje osnovice. Veći broj zaposlenih na RTV-u ima platu manju od 75.000 dinara. A  plata za dostojanstven život, koju u političkoj platformi Solidarnost zagovaraju, iznosi okvirno 1000 eura. Kada radite za platu koja nije ni približno dovoljna za dostojanstven život, kada ljudi strahuju za  sopstvenu egzistenciju nisu ni neophodni spoljni pritisci, ljudi u strahu podležu autocenzuri i modelu “ne talasaj” može biti i gore. Uz to, ako se odmaknemo od plata i analiziramo program vojvođanskog javnog servisa ne možemo da ne primetimo da na žalost postoje marginalizovane, da ne kažem zabranjene teme što svakako jeste rezultat i samocenzure i cenzure. Da zaokružim, kada analiziramo segmente informativnog programa, RTV više liči na javno preduzeće, nego na javni servis. Da budem potpuno iskrena, mislim da nikada nije ni došlo do prave transformacije u javni servis. Dva koraka napred, jedan unazad, ali ne treba odustati od tog nastojanja jer javni servis kao medijski koncept model i dalje nešto što je najkvalitetnije i sa najvećim potencijalom”, smatra novinarka iz Novog Sada i ističe kao prednost Javnog servisa i javnih preduzeća to što ipak postoje sindikati, socijalni dijalog i kolektivni ugovor.

“Vrlo često uzimamo zdravo za gotovo mogućnost da idemo na bolovanje, da imamo 25 i više radnih dana godišnjeg odmora, slobodne dane za privatne poslove (koji takođe postoje prema kolektivnom ugovoru RTV-a), regres i brojne druge pogodnosti koje su definisane.  Iako imamo sa jedne strane niske zarade kao minus, kao plus svakako stoji postojanje mehanizama za očuvanje i unapređivanje uslova rada.” Pravna borba je moguća ako posedujete Ugovor o radu, međutim, ne postoje jednaki uslovi za sve. Prekarnost je najveći nevidljivi prijatelj novinarske profesije. Istraživanje UNS-a „Novinari i mediji – koliko nas zaista ima“, iz 2019. godine, u kome je učestvovalo više od 700 medija, govori o statusu i položaju zaposlenih i angažovanih u medijima. Više od polovine njih u novinarstvu su na honorarnim ugovorima, ako i poseduju neki ugovor na osnovu koga rade, uglavnom je reč o ugovoru o povremenim ili privremenim poslovima ili autorskim i ugovorima o delu. Osoba angažovana na taj način nema status zaposlenog, niti pravo da mu bolovanje, prekovremni rad, odsustvo i godišnji odmor budu plaćeni. Nije retkost da medijski radnici u Srbiji više od deceniju rade kao honorarci, iako je to po Zakonu o radu zabranjeno. Podsećamo da je Medijska strategija, usvojena 2020. godine, trebalo da poboljša uslove za nezavisne medije, međutim, Srbija je prošle godine imala najveći pad, a opet ga beleži u regionu Evropske unije (EU) i Balkana po indeksu slobode medija. U izveštaju Reportera bez granica, koji se svake godine objavljuje na Svetski dan medija, Srbija se 2024. godine nalazi na 98. mestu po indeksu slobode medija, dakle, za dve godine zabeležila je pad od 19 mesta. U izveštaju se navodi da je zakonski okvir solidan, ali da su novinari izloženi političkim pritiscima. Podsetimo i na to da je krajem prošle godine, Evropska komisija tražila od Srbije da sprovede Medijsku strategiju i u skladu sa njom stvori slobodno medijsko okruženje, omogući fer konkurenciju i osigura zaštitu medijskog pluralizma. No, činjenica je i ta da, na osnovu odgovora za potrebe istraživanja “Strategija razvoja medijskog sistema Srbije (2020-2025) i njena implementacija: Saznanja, stavovi i predlozi medijskih radnika”, medijski radnici u Srbiji nisu previše zainteresovani za Medijsku strategiju, proces sprovođenja i njene moguće implikacije, bez obzira na to što ovaj dokument, bar teorijski, može da utiče na njihovu profesiju, radni status i društveni položaj. Na osnovu komentara, može se zaključiti da je njihova nedovoljna zainteresovanost bar delom vezana za uverenje da će ovaj dokument ostati samo “mrtvo slovo na papiru”.

Tamara Srijemac, sindikalna aktivistkinja i novinarka Radio-televizije Vojvodine, ipak je stava da mora da se veruje u pravne mehanizme i procedure, i da moraju da se koriste u pravnoj borbi. 

“Da je lako i uvek učinkovito, nije. Ali ako odustanemo od instutucija, mehanizama, institucionalnog rešavanja problema kao demokratskih i civilizacijskih tekovina, poništavamo vekovnu borbu naših pethodnika i prethodnica. Mislim da je važno da stalno osvešćujemo da niko osim nas samih neće napraviti bolje uslove rada i radnu klimu. Zadatak nam je i da mlađim generacijama ostavimo kao vrednost kolektivnost i neophodnost zajedničke borbe i udruživanja za bolji svet, nasuprot individualizmu u koji sve više tonemo.”

Toliko o radu i radnim pravima, a kada je reč o neradu, novinarke uspevaju i da uživaju, i to u samospoznaji, prirodi, prijateljima, kućnim ljubimcima, kulturnim i sportskim aktivnostima. 

Ksenija Pavkov: “Godinama idem na psihoterapiju, mnogo čitam, bavim se jogom, pilatesom, imam  divnog partnera koji me razume, porodicu koja me podržava. Sestrine ćerke koje su mi neiscrpan izvor inspiracije da radim sve što mogu da im svet učinim lepšim, bezbednijim i nežnijim mestom za život. I naravno sjajne prijateljice i mačku Sneki, koja je beskrajan izvor radosti na kraju svakog dana 🙂 “

Verica Marinčić: “Baterije punim u prirodi, sa svojim prijateljima i najvećim prijateljom psom. Kada je energija na jako niskom nivou pomaže čitanje knjiga, filmovi i serije. Putovanja kad ima vremena i novca. Uvek ima razloga za male, lične lepe trenutke koji kratko traju ali postoje. Kroz novinarski posao osim problema može se upoznati dosta kreativnih ljudi koji nesebično dele radost i pozitivnu energiju.”

Tamara Srijemac: “Vožnja bicikla sa muzikom u slušalicama, prijateljice, vikendica, terasa, knjiga, porodica, pozorište, to mi je prvo palo na pamet, bez preterane analize, kada sam pomislila na punjenje baterija. Problem u našem poslu je to što novinari i novinarke  zapravo nisu nikada “oflajn” uvek smo dostupni/e i zato smo stalno u sindromu izgaranja na poslu  ili u rizuku od njega.  To je meni zadatak koji me očekuje za naredni period da naučim da se isključim i živim zaista onu rečenicu “odmor je otpor”. Ja se čak i u dokolici okružim socijalno teškim sadržajima, u filmovima i umetničkim delima. Mada, svakako mi ništa ne napuni baterije kao dobra “teška” pozorišna predstava i nakon toga analiza pogledanog sa prijateljicama sa kojima delim isti sistem vrednosti.”

Svedočimo toj istini da kada se navikneš na “teške teme”, više ne posežeš za “lakim sadržajem”. Ksenija Pavkov, dopisnica televizije N1 upravo ljubav prema novinarstvu navodi kao način punjenja baterija, bez obzira na kompleksnost teme kojom se bavi, a izveštavala je o katastrofalnim uslovima na gradilištu fabrike Linglong u Zrenjaninu, nakon čega je 300 radnika premešteno u mnogo bolji smeštaj, bila je zapažena i njena priča o žrtvi akušerskog nasilja iz Šida koja je izgubila bebu greškom lekara. 

“Tog dana vratila sam se kući posle 12 sati na terenu i u kancelariji. Međutim umor nisam osećala, naprotiv – vratila sam se kući, zadovoljna i ispunjena, jer sam znala da sam uradila važnu stvar, uspela sam na pravi način da budem glas jednoj ženi, čime sam ohrabrila i mnoge druge žrtve akušerskog nasilja – o kom se priča godinama, a ćuti decenijama”, deli svoje emocije novinarka iz Srbije, konstatujući na kraju, ono sa čim su sigurno saglasne sve dostojanstvene novinarke i novinari na svetu.

“Takve stvari, kada osetiš da je tvoja priča napravila neki pomak, ispunjavaju zadovoljstvom. Možda baš zbog tog osećaja, utiska da radimo nešto važno, mnogi od nas i ostaju u ovom poslu.”