Odlomak iz romana “Plovidba kroz zabranjene teme”, Raštan izdavaštvo, Beograd, 2024. 

—

Ja sam taj film zapečatila, sklonila ga u bunker, zaključala i bacila ključ. Tako je bilo punih sedam godina, od moje osme do petnaeste, koliko sada imam. Tako bi ostalo zauvek, da nije bilo onog letovanja prošle godine.

Bila sam u Prčnju, u Institutu za rehabilitaciju „Vrmac“. To je u isto vreme i hotel i medicinska ustanova: imaju tim lekara specijalista koji pomaže deci i odraslima obolelim od astme i bronhitisa. Ali više od svega pomaže vazduh koji nije vruć i ustajao kao iz rerne nego uvek ima strujanja u raznim pravcima. Vetrovi sa planine i sa mora se ukrštaju, stvarajući nešto izuzetno prijatno što zovem vazdušni daiquiri.

Ja sam astmatičar, nosim pumpicu uz sebe godinama. U Beogradu normalno dišem samo krajem zime i početkom proleća, kad košava nosi kišu takvom snagom da na staklu prozora možete videti kako se sliva splet malih potočića. Kad izgleda kao da je neko okrenuo tuš prema staklu i odvrnuo slavinu do kraja. Posle toga tanak sloj vode na kratko se useli na površine puteva, trotoara, fasada zgrada, lišća drveća. Onda uzmem foto-aparat koji mi je tata kupio i krenem da fotografišem pre nego što se osuši i vazduh se ponovo ispuni prašinom.

Dva dana pred odlazak kući, odmah nakon jutarnje terapije inhaliranjem, otišla sam u Kotor da obiđem zidine Starog grada i napravim fotke za uspomenu.

Na zelenoj pijaci ispred samog ulaza spazila sam Emer kako kupuje smokve. Izbegle smo pozdrav grljenjem zbog kovida, ali nismo se videle godinama, pa smo odlučile da odemo na piće i ispričamo se. Bašta pored katedrale Svetog Tripuna otvorena je sa svih strana, nema mnogo turista, procenile smo da je bezbedna. Obe smo se nasmejale, s tim što je njen smeh bio za nijansu tiši. Imala je onu senku oko očiju koje se dobro sećam.

– Pa gde si, Pile, nisam te videla sto godina!

– Sto godina me niko nije zvao Pile.

– Jesi sa roditeljima?

– Ne, odsela sam u Institutu, imam terapije. Zbog astme…

– Uvek sam ti zavidela na roditeljima. Posebno na mami.

– Ma daj, tvoji su imućniji, mogu da ti pruže mnogo više nego moji meni.

– Šta da mi pruže? Sećam se kako te je mama dovozila u studio i sačekivala posle časa. Nije sedela u kolima i prelistavala Bazar, izlazila je da te dočeka ispred vrata, da ti zakopča jaknu, uveže šal da se ne prehladiš, držala te za ruku.

– Je l’ ti to pokušavaš da mi kažeš nešto?

– Zanima me… Da li si razgovarala s njom o… raznim stvarima? Znaš šta mislim…

– Da li pričam sa mamom o seksu? Jesi ti prolupala?

– Nisam tako mislila. Samo mi je izgledalo da ste jako bliske…

– Tako je bilo nekad. Moja mama se već godinama druži samo sa likovima iz turskih serija. Ja i moji problemi odavno joj nismo zanimljivi.

Emer je zaćutala. Ona je ćutala jer nije znala kako dalje, a ja jer se upalila lampica u mom mozgu. Ništa naročito, tek vršak šibice koja tinja a mislila sam da je zauvek ugašena. Kad je pomenula Maxa mahnula sam konobaru i zatražila da mi u koka kolu uspe malo konjaka. U koku konjak, u šveps votka, i onda sve teče glatko. I niz grlo, i niz izabrani životni put.

Kad se konobar vratio, Emer je ćutke pogledala u konjak, a onda potražila moje oči. Pogledi su nam se ukrstili, ostavši tako zapleteni odsustvom reči.

*

Teško mi je da vratim film, bilo je davno. Sećam se da mi je najveća želja bila da budem kao Liz Taylor u „Lesi se vraća kući“. Zato je mama odlučila da me odvede na audiciju u Radio-televiziju Beograd.

– Nemoj se puno nadati, bubice. Tamo dolazi jako puno dece. Čula sam da je prošle godine prijemni polagalo njih sedam stotina, a izabrano je svega četrnaest. Znaš li šta to znači?

– Šta?

– Da je primljeno tek svako pedeseto dete.

– Išao je redom i brojao ko je pedeseti?

– Ma, ne! Ne ide to tako. On razgovara sa svakim detetom nekoliko minuta, vrlo kratko… I na osnovu tog razgovora donese odluku da li će ga primiti u školu.

– O čemu razgovara?

– Ne znam. On postavlja pitanja, ti odgovaraš. Važno je da se ne uplašiš, nego da budeš opuštena.

– Kako se bude opušten?

– Budi tako kao… Sećaš se kad smo zimus bili na svečarima kod kumova?

– Da.

– Pevala si Bože pravde i London Breadge is falling down i svi su ti tapšali. Nisi uopšte imala tremu, bila si opuštena. Možeš li to da izvedeš ponovo?

– Da otpevam te dve pesme?

– Ne, ne verujem da će tražiti da pevaš. Gledaj u njega i pažljivo slušaj šta ti govori. Zaboravi na drugu decu, na sve ostalo, samo slušaj njega i radi ono što ti on kaže. Razumeš?

– Razumem.

– I ispravi leđa i digni glavu. Da ti se kosa raširi po ramenima.

– Ovako?

– Da, baš tako.

Nisam imala predstavu šta znači tako puno ljudi na jednom mestu dok nisam videla svojim očima. Stezala sam maminu ruku, i kad su nas odvojili od roditelja prepala sam se, ali kad mi je mama mahnula, nasmešila se i klimnula glavom, i moje usne su se razvukle u osmeh. Neodlučan, ali ipak osmeh.

Sve je išlo jako sporo. Bila sam žedna i umorna. Kad sam došla na red, čovek sa kratkom bradom pripalio je neobičnu debeljuškastu cigaru braon boje, povukao dim, podigao glavu i pogledao u mene. Nije ličio ni na koga poznatog, potpuno stran čovek me je gledao, samo mene, a ipak u tom trenutku nisu postojala druga deca, žamor, gužva, ničeg nije bilo, samo njegova dva oka i ja u njima.

– Dobra ti je kosa.

– A-ha.

–  Imaš je baš puno. A zašto si ti ovde?

– Zbog filma „Lesi se vraća kući“.

– A-ha. Voliš Liz Taylor?

– Da.

– Šta ti se sviđa kod nje?

– Kako gleda, kako govori…

– A kako to ona gleda?

– Pa, ne znam… Nekako prirodno… Lepo i prirodno, ne pretvara se.

– Ne pretvara se. Hmmm. Je l’ znaš da je Liz išla na tretmane istezanja kičme da joj povećaju visinu kako bi mogla da dobije tu ulogu? Znaš li koliko je to bilo bolno za nju, i u to vreme i kasnije? Trpela je bolove u leđima celog života.

– Nisam to znala.

– Sad znaš. Da li još uvek hoćeš da budeš kao ona?

– Da. Hoću.

– Neće biti lako, to ti je jasno?

– Jeste.

– Moći ćeš da budeš hrabra i odlučna kao Liz?

– Da.

– Dobro. Odakle ono reče da dolaziš?

– Nisam rekla odakle dolazim.

– Nisi?

– Nisam.

– Dobro, onda kaži: odakle dolaziš?

– Sa Petlovog brda.

– Sa Petlovog brda… Dobro, pile moje. Primljena si.

Tako je izgledala sreća. Tako sam ja zamišljala sreću. Tačnije, dve sreće. Trenutnu, zbog ponosa što sam jedna od pedeset, i buduću, što ću jednog dana snimiti film nalik na „Lesi se vraća kući“. Što ću od sada ići direktnim putem ka cilju.

Mama je raširila ruke i uletela sam između njih, zavrtele smo se u krug i smejale, vrtele se i smejale dok se nismo umorile. Kad sad razmislim o tome, ne sećam se da me je ikada kasnije tako grlila i ljubila bez zadrške. Naime, u danima koji će doći, ona će me svake srede i petka iz našeg stana na Petlovom brdu voziti na časove svojim prastarim jugićem, vešto manevrisati između velikih automobila i uvek srećno nalaziti mesto gde da se učačka dok se čas ne završi. I kad bude padao sneg, i put zaliči na tociljarku, uvek ću stizati na vreme.

U povratku, kad budemo same u kolima, redovno će pitati kako je bilo i šta smo radili. A ja ću redovno izvrdavati odgovore, praviti se da gledam kroz prozor, skretati razgovor na ono što vidim napolju, i na kraju priznati da Max ne dozvoljava da roditeljima pričamo o onom šta se dešava na časovima. Nisam shvatala zašto on tvrdi da su to odvojeni svetovi koji se ne smeju mešati, ali sam se povinovala bez reči protivljenja.

*

Još uvek mogu prizvati trag osećanja sopstvene važnosti koje me je ispunilo onog dana kada je čas bio završen i svi su krenuli kućama, samo je meni Max rekao da ostanem da isprobamo jednu scenu. Čak je i detetu bilo jasno: kad Max odluči da nekom posveti pažnju i podučava ga nasamo, to znači da se radi o nekom ko je izuzetan. On ne rasipa vreme na slabe i nesposobne.

Rekao je da zamislim scenu da sam u operacionoj sali, glumim pacijenta koji čeka na operaciju. Treba samo da legnem na sto i ne pomeram se. I da držim oči sklopljene, ne smem ih otvarati. Izgledalo je vrlo lako, to svako može. Kad je počeo da me skida pitala sam šta radi, a on se nasmejao. Kako misliš da se izvede operacija na obučenom pacijentu u cipelama? Samo ti ne otvaraj oči i opusti se. Prvo mi je izuo cipele, skinuo dokolenice, potom dalje, sloj po sloj kao da ljušti luk. Čudno, iako sam bila bez odeće nije mi bilo hladno nego toplo, valjda od njegovog prisustva sa svih strana. Činilo se da ima sve manje vazduha, disala sam sasvim plitko. Moje telo počelo je da se skuplja, povlači u sebe nastojeći da se odmakne od te zagrejane blizine, ali bezuspešno. Osećala sam kako ga istražuje vrućim prstima, potom sam osetila nešto drugo, vlažno, kao jezik. Bilo je čudno, kao da sam obuhvaćena nečim sporim a ipak tako silovitim da se ne može prekinuti. Kapci su postali toliko teški da nije postojala opasnost da ću otvoriti oči. Ne bih rekla da sam se bojala, nije to bio strah. Nešto drugo što nisam umela da razumem.

Što god da je, Max mi nikad ne bi naudio, u to nisam sumnjala. Onda je taj manjak vazduha izazvao neku vrstu blokade u mom mozgu i ne sećam se šta je dalje bilo.

Došla sam sebi tek kada je podizao moje dokolenice sa narandžastim pletenicama, brižljivo nameštao udubljenja za pete da ne budu usukane i da pletenice stoje pravo, zatim mi upertlao cipele i poljubio me u čelo.

Bila si sjajna, pile moje! Izvanredna! Čeka te karijera o kakvoj druge devojčice ne mogu ni da sanjaju.

I sad vam kažem da nije bilo nikakvog fizičkog bola, nikakve grubosti, ničeg nasilnog. Max mene nikad ne bi povredio. I bilo je samo jednom, nije se ponavljalo. Nisam razmišljala o tome. Sad mislim da je u mom mozgu bilo nečeg od omamljenosti koju osećaju pravi pacijenti nakon buđenja iz anestezije. Sve je nekako usporeno, potrebno vam je vreme da registrujete stvari oko sebe. Promakne vam puno toga jer nedostaje usredsređenost. Nisam se ni trudila da mozgam o tome, jednostavno sam verovala da Max zna šta radi i obučava me za moje dobro.

Posle nekoliko dana sve se vratilo u normalu. Doduše, negde u to vreme počelo je da se javlja gušenje i šuštanje u grudima. Napadi astme koji sa promenljivom učestalošću traju i danas.

 

---

 

Nada Dušanić piše priče, romane i eseje.  Objavila je knjige pripovedaka: Priče u boji, Boje tamnih svetlost i INFLUENCA – priče o dodirima; romane: Kuća sa druge strane, Spoj srećno pronađen, Cena straha, Raskid i Plovidba kroz zabranjene teme; eseje: Kuća puna slika i Dodiri Virdžinije Vulf. Za svoj književni rad osvojila je više zapaženih nagrada. Roman Plovidba kroz zabranjene teme nagrađen je na konkursu Raštan izdavaštva za 2023. godinu.