Kapaciteti za zajedništvo

Oct 5, 2022 | drugarstvo i borba, u fokusu

Tagovi:

Pandemije, ratovi, i drugi ekstremni događaji iznova aktiviraju promišljanje odnosa pojedinca i društva, individualne i kolektivne odgovornosti, vlasti i vladanja. Tako je i ova pandemija otvorila mnoge rane, produbljujući osećanja usamljenosti, nemoći i dispozibiliteta života i rada. U vidu ogromnog požara, umrežavaju se istorijske, kulturološke, transgeneracijske i lične traume, koje nepovratno menjaju našu neurološku šminku, a samim tim i naše kapacitete za zajedništvo. A ono nam je neophodno kao antipod atomizaciji i otuđenosti u kojoj smo sve lakše eksploatisani. Iz tog razloga je potrebno da slavimo i produbljujemo zdravu međuzavisnost kako bismo se opremili za delanja u paradoksu, gde su neslaganja i kontradiktornosti neminovni i dobrodošli.

Mi zato odlučujemo da heklamo, pletemo, uvezujemo snage, revolucionarnu maštu, da budemo hrabre, da grešimo, ne budemo savršene i najpametnije. Postavljamo pitanja, politizujemo prijateljstva i učimo u hodu. Vodi nas višestrukost i istovrsnost naših iskustava i pozicija, kao onih kojima su bića, domovi, zajednice, gradovi i zemlje okupirane korupcijom i nasiljem, nalazeći se u maticama i u dijasporama, u centrima, na periferijama i na prelazima. Naš su cilj veći i raskošniji kapaciteti za zajedništva,  razumevanje njihovih mogućih putanja i oblika njihovog nastajanja.

Posmatrajući etimologiju reči drugarstvo ili prijateljstvo u svim jezičkim grupama, njihovo značenje seže do slobode, zajednice, družbe, poverenja, proširenja sebe kroz drugog, svedočenja i posvećenosti istini. Zajednički koren (*fri, *pri) dovodi ljubav i slobodu u međuzavisni odnos – moja sloboda zavisi od tvoje slobode, sistema relacija nege, koji izlaze van okvira nuklearne porodice. Od 17. veka evropska politička filozofija definiše čoveka kao subjekta koji, pre svega, dela iz sopstvenog interesa, čija sloboda podrazumeva bezbednost i zaštitu vlasništva koju sprovodi on ili suveren. Time se definicija slobode smešta i praktikuje u pravnim, državnim i nacionalnim okvirima.

Kako polako učimo za koga i radi čega su mnogi od zakona osmišljeni, sve jasnije svedočimo konstantnom sistemskom poniženju nas i ljudi koji su sagradili svet u kom živimo, porobljenih i dehumanizovanih, čiji su eksploatisani rad i traume utkani u infrastrukturu koja omogućava tok svakodnevnog života. Pitamo se gde nalazimo snagu za borbu, za dostojanstvo, za duboko osluškivanje, za maštu, izranjavani nepravdom, bolom, u sred tržišta koji te rane komodifikuje. Okrećemo se vidovima intimnih i kolektivnih otpora koji nas uče ko-oslobođenju i savezništvu, radikalno se zauzimajući za radost i pomažući jedni drugima da prekinemo reprodukciju dehumanizujućih odnosa. Sa ovim, pažljivim negovanjem kritičkog mišljenja, validacijom naših iskustava i analizom materijalnih realnosti koje nas oblikuju, lako uviđamo da se političke borbe za dostojanstvo vode u kuhinjama, učionicama, na njivama, u fabrikama, iza pultova, u rovovima i podrumima, bolničkim sobama, izbegličkim kampovima, popravnim domovima, na granicama, i u zatvorima. A kako bismo na njih skrenuli pažnju oslobađamo fizičke i digitalne prostore, čineći represivne aparate vidljivim, bivajući zauvek izmenjeni moćnim vezama kolektivne ranjivosti, svedočenja i memoralizacije iskustva nasilja koja se sistemski minimiziraju i brišu.

Strukture čiji opstanak zavisi od zloupotrebe moći kontrolišu narative koje mi usvajamo kao sopstvene i kolektivne, dok putem medija i obrazovnog sistema onemogućavaju razumevanje društvenosti, vizuelnih i materijalnih obrazaca koji čine naše kontekste. U umetnostima to vidimo najjasnije: u isti mah i mesto uvek nadolazećeg dostojanstva i surove kapitalističke nadregulacije. Pandemija je pomogla slabljenje konstrukta o samodovoljnom pojedincu koji linearnom putanjom osvajački korača kroz život (i tržiste) onom koji se za sve “sam” izborio. Realnost je da uspeh u kapitalističkim okvirima podrazumeva submisivnost hijerarhijama moći i normalizovanje principa dominacije. U procesu održavanja “umetničkog sveta”, radnici i radnice ostaju često bez nadoknade, socijalne i zdravstvene zaštite. Ono što je zajedničko tzv. centrima i periferijama je eksploatacija umetničkog rada i svih ostalih vidova rada koji njenu produkciju, distribuciju i arhiviranje čine mogućim. Brisanje i diskreditovanje čitave mreže ljudi, koji bez imena i bez lica, stvaraju, vuku i arhiviraju te “artefakte“, od jednog stovarišta do drugog, od jednog groblja umetničkih radova, do drugog, omogućava dalje postojanje mita o umetničkom geniju. Publika uglavnom prati ova kretanja nesvesno, a umetnici biraju da ih ne vide jer se često i sami ne smatraju radnicima, omogućavajući strategije neprestane mobilizacije naše pažnje, političkih, i estetskih potencijala i eksploatacije naših kolektivnih oslobodilačkih kapaciteta. Čuvari institucija su nas ubedili da je umetničko postojanje neodrživo bez njihove podrške ili, tačnije, potčinjavanja njihovoj politici, čak i kada te politike tvrde da su progresivne. Kada je individualni umetnik pozvan da „propituje dominantne politike“ unutar institucije, željeni rezultat je zaista estetizacija politike i neometana simbolička reprezentacija. Ekosistem umetničkog sveta treba demistifikovati i promatrati njegovu uvezanost sa mnogim industrijama, uključujući i vojni industrijski kompleks, čiji kapital umnogome određuje pravac institucionalnih politika. Tako se odgovori ne nalaze samo u udruživanju već promeni ustaljenih obrazaca ponašanja i odnosa. To možemo činiti propitivanjem vrednosti i politika unutar istog, vežbanjem zdravih granica u kolektivnom radu i poetičnih oblika društvenih ugovora.

Poezija se širi i oslobađa u odnosima. Gličevi su neophodni u svim sistemima, semena otpora u svim, najmanjim pukotinama. Ispisujemo povelju nadolazećeg dostojanstva, koje se pojavljuje kada odbijamo da reprodukujemo principe dominacije, nasilja i ekstrakcije. Možda baš tu leži ključ, ali i centralni zadatak naše borbe, oslobađanje transformativnog, revolucionarnog potencijala umetnosti, ne samo kao alata koji revoluciju čini atraktivnom, već kao hrabrog, nelinearnog procesa razrade kolektivnih metafora koje stvaraju i otvaraju društvene veze, drugarstvo tamo gde ga nije bilo. Postavljajući naizgled jednostavna pitanja: šta je zajednica, javni prostor, konflikt, čega se plašimo, što nam izaziva anksioznost, sram, gde smo doživeli kaznu, da li smo nekoga kaznili, zašto ne tražimo pomoć, kako se kreće, izgleda i zvuči kolektivnost čiji deo želimo da budemo, mi uspostavljamo nove veze, značenja i putanje po kojima se možemo zajedno kretati gajeći društvene vrednosti koje neguju promenu.

Portal i interregnum u kojima se nalazimo sliče umetničkom procesu, prelazu iz nevidjivosti u vidljivost, signalizirajući pravac, sporo otkrivajući ritam. Zaista sve počinje jedva vidljivim pokretom, pogledom, dodirom, ma koliko se gušili u nadkompenzatorskim mehanizmima, u strahu od smrti. Sve počinje iz ljubavi, besa, tuge, straha, usamljenosti i nedostajanja. Potrebe da se probije iz tišine i da u tome imamo saveznike, a nema proboja bez sukoba. U njega staje društvo, staje vreme, sva vremena koja smo ikada iskonstruisali i u njih poverovali. Kako se nositi sa naviranjem očekivanja, strahova, kritika, neosvešćenih i neostvarenih snova? Tako sukob moramo prigrliti kao tesno isprepleten sa radikalnim gostoprimstvom. Tu leži ogromno vrelo kapaciteta za zajedništvo, gde spoljni i internalizovani opresivni čvorovi, otkrivaju složene individualne i društvene povrede, ali i vitalne načine za njihovo zaceljenje.

Izbegavanje sukoba je brisanje odnosa moći, dodatno normalizovanje utišavanja glasova onih čije je dostojanstvo sistematski suzbijano. Ne želimo kontrolu našeg tona, gaslighting, reakcionarne odbrane udobnosti! Strah je kolektivno dobro, takav je i sukob. Radikalno gostoprimstvo otvara prostor za transformaciju sukoba i straha, stvarajući kapacitete za su-tugovanja i samo-prihvatanja. Za kolektivno izlečenje od kojeg zavisi taj bolji svet, potrebno je da stvaramo uslove za saveze svedočenja, prijem i priznavanje trauma, prostore proširene intimnosti, zasnovane na empatiji i etici. Kompas koji tražimo je uvek u nastajanju, u radikalnoj otvorenosti, ranjivosti i solidarnosti, a život normativno označen kao najslabiji i bezvredan krije istinski pravac borbe za slobodu. U njemu se prelamaju mnoge budućnosti.

Pored destruktivnih mehanizama, pandemija je takođe iznela na videlo duboke infrastrukture nege i otpora, podsećajući nas da je, uprkos vekovima najbrutalnije bele nadmoćnosti, kolonizatorskog, imperijalističkog, religijskog i heteropatrijarhalnog nasilja, nemoguće ugasiti predanost pravdi, radosti i buntovnoj nadi. Sadašnjost treba bujanje ukrštanja iskustava, koja ujedno gaje kritički i eksperimentalni odnos prema kolektivnom znanju. Treba prostore gde jedni drugima jačamo kapacitet za autentičan izraz, osluškujući telo kao prelom politika, nelineranih, nasilno diskontinuiranih istorija, prevazilazeći nametnute okvire koji ograničavaju našu maštu parametrima straha. 

Feminističke borbe vodi radosna militantnost, odbrana autonomije svih tela, vode, vazduha, zemlje, svog materijalnog i subjektivnog sveta, i relacija koje ih čine. Ta radost nije uvek sreća, već je čine emocije koje izbijaju iz tišine, emocije potisnute mnogo pre nego sto smo mi došli na ovaj svet. Nepoželjne kao neproduktivne, ali više nego poželjne za eksploataciju. Usmerimo pažnju na nastajuće oblike života i zajedništva, na relacije koje te živote u nastajanju podržavaju. Imamo pravo i dužnost da branimo život. Jedni sa drugima možemo osmisliti svet van represivnih okvira, naoružani znanjem, radošću, deleći teret u ovom istorijskom portalu, kako bismo bili spremni da se za novi svet lakše i spremnije borimo.

 ***

Ovaj tekst je nastao kao rezultat promišljanja u kolektivnom prostoru, svedočenja putem medija, i učešća u pokretima protiv državnog nasilja i represije koje vode žene iz naše regije, Irana, Kurdistana, Iraka, Palestine i SAD-a. Posvećen svim ljudima koji dostojanstvom, radošću i ljubavlju drže svet na okupu.

Pozivamo vas da preuzmete HEKLER Asembli publikaciju Infrastructures of Care | Infrastrukture nege 2021, sa detaljnom bibliografijom na kraju, koja je proistekla kao rezultat naših višemesečnih okupljanja, promišljanja i eksperimenata koji su takođe informisali ovaj tekst.  Dizajnirala ju je Jelena Prljević.

 

Udruženje za kulturu
i umjetnost - CRVENA
www.crvena.ba

Udruženje za kulturu
i umjetnost – CRVENA

KONTAKT

Ukoliko te već nismo kontaktirali, a želiš da daš svoj doprinos, molim te da nam pišeš na uredništvo@feministika.ba