Šta drugarstvo znači

Oct 24, 2022 | drugarstvo i borba, temat, u fokusu

Tagovi:

Dve su prve asocijacije koje sinapse u mom mozgu kreiraju na pomen reči „drugarstvo“. Prva je crvena zvezda, partizanski film, drugovi i drugarice, dakle jugoslavenski socijalizam. Dužna sam da produbim ovu asocijaciju. Period socijalizma doneo je i izgradnju infrastrukture pogodne za negovanje drugarskih odnosa: amaterske pozorišne trupe, sportska društva, horovi, književne sekcije, kino klubovi i neizostavne radne akcije. Te strukture i institucije sa svojom širinom, masovnošću i idejom budućnosti deluju vekovima ispred sadašnjosti, dok istovremeno svedočimo i njihovom paradoksalnom učinku. Ljudi koji su delovali kroz ove strukture istovremeno su masovno učestvovali i u njihovom raspadu; u razbijanju solidarnosti, ratu, restauraciji kapitalizma i retradicionalizaciji.

Druga asocijacija je dečija pesma koju smo pevali na priredbama u školi. „Svi treba da znaju šta drugarstvo znači, zajedno smo lepši, zajedno smo jači…“ –dečiji glasići infantilno pevuše u mojoj glavi. Ukoliko pretpostavimo da je drugarstvo odnos među ljudima po osnovu političkog povezivanja, inače iritantna dečija pesmica dobija pomalo neočekivanu dimenziju – snaga političkog udruživanja i zajedničkog cilja nas sve zajedno čini jačima, ali i lepima. Estetika se pojavljuje na naizgled neobičnom mestu, međutim, setićemo se značaja estetike u političkom životu, snage estetičkog zavođenja i ikonografije, ali i intimnih borbi vezanih uz lepotu. Ženski životi obeleženi su tlačiteljskom snagom imperative lepote, ali ume da bude i obrnuto. Često je želja „da se sredimo“ jedino oruđe na raspolaganju koje može da učini da zaboravimo na prazan frižider, neisplaćenu zaradu i siromaštvo.

Želja da budemo lepi i jaki kroz mreže solidarnosti, zajedništva i deljenog političkog cilja često je artikulisana u javnim nastupima, akademskim člancima, aktivističkim govorima i umetničkim radovima. Sama sam se pozivala i pozivala na solidarnost nebrojeno puta. Istovremeno, sa svakom novom artikulacijom,  uvlačila se nelagoda, zazor od toga da se reči kao što su zajedništvo i solidarnost, tretiraju i pretvaraju u prazne označitelje; nešto na šta se pozivamo da se zalažemo i hoćemo, bez da imamo i najmanju ideju šta leži iza njih, bez da imamo osećaj da pripadamo (političkoj) zajednici, bez da smo tu za nekoga, ili neko za nas, kada je to važno.

Solidarnost i zajedništvo su samorazumljive vrednosti. Ne postoji niko, pa čak ni neoliberalna država, ko bi rekao da je solidarnost loša. Ali šta se zapravo krije iza fasade lepe reči? Država i vladajući se pozivaju na solidarnost kada im to odgovara. Najviše u kriznim vremenima kao što su ova naša, koja kako se čini nikada ne prestaju, i u kojima se najbolje vidi kontinuirana deregulacija svih institucija i struktura socijalne podrške. Umesto funkcionalnog zdravstva solidarno prikupljamo novac za lečenje dece putem privatnih fondacija. Umesto socijalne politike, aktivisti i aktivistkinje se organizuju da kuvaju obroke i nahrane gladne ljude. Prijatelji i kolege kolektivno uleću za rate za kredite. Odlazak kod lekara je borba, i teško ga je zamisliti bez drugarica koje idu sa nama.

Raspadnuta infrastruktura nadomešćuje se različitim privatnim inicijativama, a sistemsko rešenje uporno ostaje nedosežno. Solidarnost bez drugarstva samo je prazno slovo na papiru, lepo zvuči a ne obavezuje nikoga, idealna za svaljivanje odgovornosti na druge, idealna za tiho rastakanje socijalne infrastrukture. Tako ostavljeni u infrastrukturnoj pustoši mreža solidarnosti i drugarskih odnosa, ostaje nam da ih pravimo sami, i uvek iznova. Radna mesta i privatni životi puni su nezvaničnih akcija, povezivanja i zajedništva, koji se prave i opstaju uprkos nepostojanju bilo kakve infrastrukture za njih. Neformalna potreba za povezivanjem, jačanjem veza i ostalim, mimo oblika nuklearne porodice je stalno tu, sa nama. Nakon trideset godina kontinuirane demonizacije levice, retradicionalizacije i skretanja udesno, svaka iole progresivna politika nužno dolazi u sukob sa mejnstrimom, i društvenim ali i intimnim, koji čine i familije koje nismo imale prilike da biramo. Nužno se okrećemo prijateljima, drugovima i drugaricama.

Živimo u vremenu ekstremne krize. Mračno je oko nas, a po svemu sudeći biće još mračnije. Svakodnevni život odavno je postao borba. I to ona u kojoj se često osećamo sami, tužni i siromašni. Krize su doba lomova, krize su mogućnosti da iznova otkrijemo drugarstvo i borbu. Kaže se da u velikim krizama postajemo najbliži jedni drugima. Opet, veliko je pitanje oko čega će se formirati (političke) bliskosti budućnosti, nova drugarstva.

Na neki način, pred nama je i borba za borbu: gde, za šta, i sa kim. Ni drugarstvo ni borba ne nose sa sobom nužno pozitivan predznak i progresivnu politiku. Primeri su svuda, pogledajmo samo navijačke bande, koje će danas širiti šovinizam, sprečavati parade ponosa, i fizički se obračunavati sa onima koji im smetaju; a već sutradan kolektivno i požrtvovano se odazvati da brane od poplava i raščišćavaju ruševine potresa. Desnica intenzivno insistira na jedinstvu i solidarnosti, i sve uspešnije mobiliše osećaje osujećenosti za svoje ciljeve. Manjak zajedništva smeta svima. Pitanje je ko će preuzeti prevlast nad budućom izgradnjom istog.

Borbe bez drugarstva nema, ali šta će nam doneti borba i nove mreže drugarstva – nepoznato je, a imaginacija u tom pogledu može slobodno da luta između utopijskih i distopijskih mogućnosti. Sigurno je da borbe bez zajedništva ne može da bude. Istovremeno deluje i obrnuto, da se prostori drugarstva kakve priželjkujemo osvajaju borbom, trudom, preispitivanjem i na kraju željom za jednakosti.  U neprekidnom pokušaju da se i drugarstvo i borba otmu od profašističkih politika naše sadašnjosti i budućnosti, na nama je da smišljamo nove pesme, i za decu i za odrasle. Za kraj ponovo mi na pamet pada stih. Ako želimo bolji svet, neko novo „drugarice, posadimo cveće“ pevaće se sa svešću o drugom, o radu, o šumama, a protiv militarizacije, internetskih svađa i mržnje, sa željom da se ponovo zajedno uspostave konačne nepregledne mreže borbe, ljubavi i lepote zajedničkih življenja.

 

2022.

Udruženje za kulturu
i umjetnost - CRVENA
www.crvena.ba

Udruženje za kulturu
i umjetnost – CRVENA

KONTAKT

Ukoliko te već nismo kontaktirali, a želiš da daš svoj doprinos, molim te da nam pišeš na uredništvo@feministika.ba