Ono je doba godine kada je svršeno još jedno leto, i ka nama hrli još jedna zima. Vazduh nije samo lepljiv i težak, on i raznosi svakojake mirise, a ništa ne cementira naslage sećanja u našem mozgu kao prpošni, odurni, mekani, odvažni, stidljivi mirisi. Mirisi nametnici i mirisi saputnici.

Protrljajte ovo mesto da osetite ranojesenji miris nedeljnog popodneva sredinom osamdesetih, u radničkom stanu u blokovima nadomak fabrike, gde zemlja radnika susreće zemlju seljaka. Protrljajte ovo mesto nežno, vrhovima jagodica, da osetite miris smežuranih listova zelene salate u jezeru ulja i sirćeta, pa mirise koji se šire i iz šerpica sa pire-krompirom pomalo skorelim na ivicama i malobrojnim komadićima mesa koji se natapaju u crvenom sosu od povrća i luka. Sveže je i mrak polako pada, zavesa boje kajsije blago leluja, svi su prozori otvoreni  „da se kuća izvetri“, a svi ukućani se ljuljuškaju u krilu lagane dremke. Tiho je i zagasito. Tatina je glava visoko na jastuku, licem okrenuta ka utišanom televizoru, mama je na susednoj sofi sklupčana, brada zalepljena tik iznad grudi, lice sakriveno, vidiš joj samo paperjastu svetlu kosu. Svilena kosa stidljive i plahe devojčice na glavi odrasle žene. I majke. Devojčica na prstima hoda po kući, poljubi mamu ovlaš u kosu, obuva patike i uzima loptu, ide napolje da se igra još malo, dok ne počne „Bolji život“. Mada, život je ionako već dobar, bolji im i ne treba. Možda bolji i ne postoji.

Protrljaj ovo mesto da osetiš miris nedeljnog popodneva u kome se sudaraju mirisi kuhinje i miris majčine kreme za ruke, imena „Kez“ i u tom sudaru tvore miris koji u devojčicinom umu zauvek znači spokoj. Spokoj, odnosno ono čega više nema, i čega više, snažno i neopozivo, ne može ni biti.

Protrljaj ovo mesto da osetiš omamljujući miomiris optimizma sećanja, romantizacije jednog dana u životu poznosocijalističke nuklearne porodice, idealizacije svoje krvi i svog mesa, stvaranje jedne lepljivo-slatke bombone koju sisaš zatvorenih očiju polako, polako. A užitak koji to sećanje proizvodi toliko je intenzivan da ti tera suze na oči. I kakve sad tu veze ima da li su iz slike izbrisane rasečena mušema na trpezarijskom stolu, zagorele šerpe koje je odavno trebalo zameniti, čarape prosenjene do teksture najfragilnije paukove mreže, jutrošnja svađa oko para za užinu, para za struju, para za gaće, para za sve. Kakve sve to veze ima, jer slika je moja, i mirisi su moji, i ja je sečem, lepim, montiram kako ja želim.

A sad pogledaj ovu fotografiju, crno-belu. Opet devojčica paperjaste kose i plahog pogleda, u beloj haljinici i dubokim raspertlanim cipelama. Stoji pored betonskih grubo izlivenih stepenica, na kojima se vidi stari, olupani lonac, a u njemu šepuri se muškatla koja je pregurala već nekoliko zima, devojčicina je skoro pa vršnjakinja. Ulaz je to u skromnu, od dve radničke plate građenu, kućicu na ulazu u mali industrijski grad koji svakim danom biva sve veći. Otima se kaljuga od izlivenog svežeg asfalta, granaju se ulice u sistem krvnih sudova i teku ka srcu i materici grada – fabrikama uz reku.

U toj kućici u takvom gradiću živi devojčica paperjaste kose, njena mama vodenoplavih očiju i njen suprug, a devojčicin očuh, drug seljak trgovački radnik, nositelj i davalac porodičnog imena. I udelitelj obraza devojčicinoj majci koja je kao mlada nekvalifikovana industrijska radnica, tek došavši sa sela u grad, zatrudnela sa nn muškarcem čije će ime devojčici zauvek ostati tajna. Živeli su tako u toj kućici njih četvoro, očuh, majka, devojčica i senka devojčicinog nepoznatog oca. Svakome i svemu znalo se u toj kućici mesto – tu očuhov presto, tu novine, tu čaša vode, tu naočare, tu radio koji samo očuh sme da dira i pojačava i utišava ton po nahođenju. Tu majka koja stigne da spremi i kuću, i ručak, i sebe i još se glasno i usiljeno smeje na očuhove doskočice. Tu devojčica koja uglavnom ćuti, radio joj je preglasan, doskočice nisu joj smešne, kuća joj je prehladna. Devojčica je stalno pospana i slabo jede, noću se često budi u strahu da će se upiškiti krevet i zbog toga biti kažnjena.

Protrljaj sada to mesto na fotografiji da osetiš miris muškatli u rano proleće, zemljani, reski miris lišća za koji niko neće reći da je divan, miris kakv muškatli i pristaje, jer nije ni muškatla baš neka lepotica, ali mnogim je lepoticama ta videla leđa. I šta na toj slici nedostaje? Možda muška noga, odrasla, snažna, u razvezanim cokulama sličnim onima na devojčicinim stopalima. Zamahuje ta noga ka detinjoj glavi. Zamahuje i ne zaustavlja se, jer takva su vremena bila, surova i sirova. Teška vremena, pa teški i ljudi, šta ćeš… A nije ni ona bila cvećka, on ju je ipak uzeo sa detetom. Kopiletom. Dete kopile. Dete k’o pile. Pilence moje nežno, paperjasto…

I lete sada slike kroz vazduh, zuje oko glave, grebu, seku, za boga ne pitaju. I jedna gađa pravo u čelo. Slika u boji, ali te boje sumorne su i prigušene. Devojčici paperjaste kose koja je sada žena u zrelim godinama umrla je majka, očuhova žena. Umrla je u bolnici, od srca, štitne žlezde i olovnih nagomilanih a nikad izrečenih tuga. Možda. Udruženi zločinački poduhvat tela protiv duše. Ćerka nije znala da je majka u bolnci, ćerka sa majkom nije godinama govorila. Sad se nekadašnja devojčica uplakana sprema na majčin poslednji ispraćaj i za sebe mrmlja – „kakva god bila, majka mi je bila“.

Protrljaj sada bilo koje mesto na toj slici da osetiš otužan miris vunenih kaputa koji su ceo dan visili u zadimljenoj seoskoj kući u kojoj je očuh organizovao daću. Mešavina jeftinog duvana, alkoholnih isparenja, životinjske masti i uglja iz peći izaziva mučninu , a uvukla se i u kožu i u paperjastu kosu. Mamine noge su otekle od celodnevnog vucaranja po selu očuhovom u kome sad počiva druga mama – njena. Jedva izuva čizme i kaže glasom vrlo tihim, ali neobično jasnim – „O nekim stvarima nikome nisam pričala, sad nemam kome šta ni da pričam“.  Tata je gleda bojažljivo, šmugne u fotelju pa odande govori – „A jesi videla one izelice, sve im jebem seljačko, žderu, samo u oči što ne trpaju“. Mama se na ovu primedbu ne obazire, oči su joj vlažne iza teških naočara, ona samo želi da se konačno naspava. A devojčica koja je sada mlada žena gleda je radoznalo i misli – „Znači, ipak su svi bar malo tužni kada im umre (kakva-takva) mama“. Devojčica koja je sada mlada žena nije tužna zbog babine smrti, jedino joj je malo krivo što deda-očuh nije umro pre nje, pa da se dve mame koje su majka i ćerka sretnu i, bar još jednom, porazgovaraju.

Slike se sada već bezumno roje, ne razaznaju se više jasno, ali jedne režu bolno i duboko, druge vidaju i ljube da prođe. Da prođu ta nametljiva sećanja, što kao čuma sednu ti na grudi, pa skiče, ciče, podvriskuju. Da izvetre i malo ohanu ti silni mirisi od kojih se vrti u glavi. Da se vazduh razbistri i razredi, da se kaže šta se reći mora, a što je neizrečeno da nikom više ne naudi. Sad kada više nema ni devojčice paperjaste kose, ni njene majke, ni očuha, ni senke zaboravljenog i nepoznatog oca, sad žive samo priče. I ispričane, i one neispričane i samo naslućene. I sada je čas da se na mobu okupe sestre veštice, vile i rusalke, da glogovim kocem kroz srce probodu to čudoviše satkano od terora, straha i strepnje, da mu dušu u vodi udave. I da jesen opet miriše samo na jesen.