Drage čitateljice i čitatelji, 

donosimo vam seriju intervjua sa umjetnicama i kulturnim radnicama, od Sarajeva do Mexico Cityja, o feminizmu i umjetnosti danas.

Pitale smo ih gdje smo to danas, koje nas teme još uvijek pokreću i ZAŠTO, s kojim pitanjima i problemima se i DALJE suočavamo, šta je vidljivo u mainstream umjetničkim praksama, a šta NE, koje FEMINISTIČKE UMJETNICE su nam snaga i inspiracija, te KUDA i KAKO trebamo zajednički nastaviti dalje…

Foto: Ivana Čutura

Jelena Petrović je teoretičarka savremene umetnosti, kustoskinja i autorka. Bavi se feminističkim kustoskim praksama, umetničkim geografijama i dekolonijalnom estetikom. Doktorirala je na ISH u Ljubljani 2009. godine, gde je učestvovala u međunarodnim projektima iz oblasti feminističkih i rodnih studija. Od 2008. do 2015. godine bila je članica umetničko-teorijske grupe Spomenik koja se bavila ratnim nasiljem, zločinima i genocidom na post-jugoslovenskom području tokom 90-tih godina. Zajedno sa Danijelom Dugandžić, Katjom Koblot i Dunjom Kukovec osnovala je feministički kustoski kolektiv Red Mined sa kojim je realizovala niz izložbi Living Archive (2011–2015), kao i 54. Oktobarski salon u Beogradu (2013). Petrović je predavala o feminističkom kuriranju na Akademiji za likovnu umetnost i dizajn u Ljubljani (2014–2017) i o post-jugoslovenskim umetničkim praksama na Akademiji likovnih umetnosti u Beču (2015–2017). Na istoj Akademiji, nastavila je da radi na višegodišnjem samostalnom projektu  Politics of Belonging – Art Geographies (2019–2023). U novijoj kustoskoj praksi, Petrović se pored istraživačkih izložbi: Europa Enterprise (CITE, Paris 2021; zajedno sa D. Dugandžić) i T-Errors Un-Classified 00-xx (VBKO, Beč 2023), bavila i kuriranjem umetničkih programa: Beyond Social Utopia (Vienna Contemporary, Beč 2020); Art Geographies (Akademija likovnih umetnosti/Mumok/Depot, Beč 2022); Geographies of (Non)Belonging (VanAbbe Museum  Eindhoven 2022/ Krak Bihać 2023). Kao gostujuća profesorka trenutno predaje feminističko kuriranje i dekolonijalnu estetiku na rodnim studijama CEU Beč. Autorka je dve monografije: Women’s Authorship in Interwar Yugoslavia (Palgrave Macmillan, 2018) i GEOPOLIS: The Politics of Belonging and Planetary Coexistence (Academy of Fine Arts Vienna & Sternberg Press, u pripremi za 2025)

Feminizam je postao u poslednjih nekoliko decenija, naročito nakon 90-tih, sastavni deo politički angažovanih umetničkih i kustoskih praksi. Ipak, ne možemo da ga posmatramo kao jednoznačnu odrednicu kako bismo možda volele da ga predstavimo, jer se svašta nešto danas smatra feminizmom u umetnosti. Činjenica je da je za feminizam nužno da se transformiše u skladu sa vremenom i okolnostima u kojima živimo, mada se taj proces ne odvija uvek u dobrom pravcu. Danas, se mnogo češće u umetnosti susrećemo sa komodifikacijom i tokenizacijom feminizma, nego sa političkim, kritičkim i drugim angažovanim feminističkim intervencijama u polju umetnosti. Mi svakako ukoliko ne učestvujemo u toj transformaciji, svedočimo tome.  

Isto se dešava i sa značenjem post-jugoslovenskog prostora, ukoliko danas uopšte i možemo da govorimo o njemu. Ovaj prostor, polako, ali sigurno nestaje iz kontra-istorijskih, kontra-kartografskih, kontra-javnih i drugih tzv. counter– narativa bilo da su u pitanju umetničke, feminističke ili bilo koje druge politički angažovane prakse i njihove prijateljske alijanse. Pitanje je šta ostaje? Ukoliko se složimo oko toga da je patrijarhat nulta tačka kontinuiteta svakog nasilja, ono što ostaje sasvim sigurno je to da je feminizam načelno nulta tačka svakog otpora, bilo da se radi o ovom prostoru, ili bilo kom drugom. 

U potrazi za odgovorima kako se međusobno povezati i zajedno suprotstaviti višestrukom nasilju koje se svakodnevno dešava na različito udaljenim prostornim distancama koje nas se dotiču, potrebno je iskoračiti iz onih feminističkih praksi koje su bile odgovor na 90-te, a zatim i na prve dve decenije 21-og veka kako u polju umetnosti, tako i šire. Ove prakse jesu istorijski i epistemološki značajne, ali danas nisu dovoljne za suočavanje sa aktuelnim oblicima društvenog, (geo)političkog, ratnog, ekološkog, ekonomskog i svakog drugog nasilja. Za umetnost je stalna transformacija feminističkih pristupa nužna, međutim ukoliko se osvrnemo na današnje umetničke prakse vidimo da i nije baš tako, odnosno da se mnoge stvari apropiriraju, ponavljaju i predstavljaju kao nove. 

Parafraziraću ono što sam napisala u tek objavljenom zborniku Feminizem, umetnost, literatura (2024) koji su priredile Katja Kobolt i Petja Grafenauer kao odgovor na pitanje: Zašto sam feministkinja? Za to postoji više razloga koje uvek iznova preispitujem i reartikulišem u skadu sa istorijskim trenutkom i materijalnim okolnostima u kojima živimo. Feminizam je za mene u osnovi politika ljubavi i stalne borbe koja u ovom trenutku usmerava moj rad ka istraživanju umetničkih strategija koje se bave estetikom otpora neokolonijalnom suprematizmu patrijarhata i kapitalizma. Pokušavam da kroz svoj rad pokažem da je promena nekadašnje feminističke teze personal is political u political is personal danas nužna, jer smo neprestano izloženi nasilju koje nas iz dana u dan teroriše, iscrpljuje i ukida mogućnost bilo kakvog politički angažovanog javnog delovanja ne samo u polju umetnosti, već i šire.

Postoje mnoge prepreke, neke od njih su kontinuirane, neke proizlaze iz datih okolnosti, bilo da su u pitanju svakodnevne strategije preživljavanja ili pokušaji društvene koegzistencije koje se sve češće s obzirom na umnožavanje ratova misle planetarno. Ove druge se danas odnose pre svega na politiku ućutkivanja i otkazivanja, kao i na i mnoga druga nasilna zastrašivanja u javnom prostoru tzv. demokratskih društva i njihovih država koje se kroz neoliberalni kapitalizam vode logikom rata. Reč je pre svega o (samo)cenzuri rata i genocida u Gazi, kriminalizovanju bilo kakve solidarnosti, prećutkivanju nasilja i zločina, demonizovanju dekolonijalnih praksi itd. ne samo na Bliskom Istoku, već i šire. Možda još uvek nismo svesni, ali izgubili smo time ono što najbitnije – slobodu. Na žalost, uzajamno angažovanje politike i umetnosti kroz feminističke strategije otpora danas više odraz individualne hrabrosti (pomenula bih ovde Lanu Bastašić) nego kolektivnog delovanja. 

Zbog toga se često osvrćem na slična iskustva u polju umetnosti i produkcije feminističkog znanja unutar (post-)jugoslovenskog prostora tokom i nakon 90tih u širem smislu prepoznavanja iscrpljenih geografija i razmišljanja o tome kako se angažovati oko svega s čime se sad susrećemo, da bismo se oslobodili sad već izvesno mračne budućnosti.

S obzirom da se bavim i predajem o feminističkom kuriranju za mene je ovo polje dosta široko i podrazumeva mnoge umetnice, kolektive, saveze, izložbe koje su se u prethodnim dekadama bavile feminizmom ili stvarale feminističke metodologije baveći se mnogim važnim pitanjima i temama. 

Ne bih volela da izostavim neke važne umetnice i radove, ali svakako za mene su bile formativne one umetničke i kustoske prakse koje su se bavile ratovima devedesetih, postjugoslovenskom prostorom, ženskim i feminističkim nasleđem od početka 20-og veka pa nadalje, pojmovima  ’zajedničkog’ i ’afektivnog’, politikama otpora i AFŽ-om, kritikom neoliberalnog kapitalizma i pre svega patrijarhatom koji je preživeo socijalizam kao i sve druge oblike društvene emancipacije, itd. Zato bih možda navela samo one umetnice i kustoskinje sa kojima sam često sarađivala i radila na nekim zajedničkim projektima, pre svega Red Mined kolektiv, umetnice koje su bile ili su još uvek deo Crvene, Lana Čmajčanin, Lala Raščić, Andreja Dugandžić, Adela Jušić, Armina Pilav itd, tu su još Milica Tomić, Margareta Kern, Jelena Vesić itd. 

Ono što smatram važnim je da imamo svoje reference i kontinuitete, da se odnos feminizma i umetnosti danas oblikuje novim pitanjima, pristupima, istraživanjima bilo da je reč o mlađoj generaciji umetnica ili o onim prethodnim, važno je da se stvari povezuju i zajedno pomeraju. Politika estetike otpora koja se kroz feminizam i umetničke prakse povezuje sa ovim prostorom tim pomeranjem odnosno stalnom, ne uvek prijatnom transformacijom, opstaje i dalje. Bilo da se radi o dekolonijalnim umetničkim praksama ili onima koja se obračunavaju sa bilo kojim drugim strukturalnim oblikom patrijarhalnog nasilja danas, treba izbegavati prethodne zamke lažnih izbora i manje ili više važnih problema. 

Iako se sad već i u nekom dužem kontinuitetu bavimo proizvodnjom feminističkog znanja i politički angažovane umetnosti, ona i dalje nije društveno sveprisutna, a ni prihvatljiva za mnoge, jer živimo u vremenu u kome dominiraju desničarske, neoliberalne, patrijarhalne politike društvene produkcije znanja. Pitanje je šta znači biti vidljiv u jednom takvom sistemu. Feminističke prakse zbog toga shvatam kao oblik borbe za promenu, odnosno ukidanje tog sistema. Njihova vidljivost jeste stvar međusobnog povezivanja i zajedničkog rada na feminističkim strategijama koje urušavaju taj sistem, izvan ili unutar institucija tog sistema. Zajedničko delovanje je nužno za feminizam, pojedinačne karijere ili dometi mogu da budu vidljivi, prihvaćeni, ali u suštini za ono na čemu su se izgradili ne znače mnogo.

Budućnost feminizma u umetnosti vidim kroz povezivanje i organizovanje oko ideja slobode i autonomije umetničkog prostora u kome nastaju solidarne i emancipacijske umetničke prakse – što danas deluje skoro pa nedostižno. S osvrtom na prethodne feminističke borbe i pomake i dalje verujem da je moguće prevazići sva mimoilaženja, greške, padove, burn-outove, iscrpljivanja u ostvarivanju tih ideja u budućnosti, nadam se bližoj.