– Ideš matoroj veštici?

– Ajde prestani.

– Opet te navukla. Dokle ćeš padati na njenu igru?

– Stara je i sama.

– Živi ko kraljica. 

– Da, baš. 

– Nego kako? Ne mora prstom da makne. Prinose joj hranu, čiste pod njom, vodaju je u šetnje. Sve o tuđem trošku. Mom trošku. A gospođa je nezasita. Sad naručuje posete. Spletkari. Šta još hoće?

– Gladna je.

– Molim?

– Tražila je da joj donesem malo graha.

– Koliko malo? Deset deka?

– Četrdeset jedno zrno.

– Znao sam! Ne ideš nikud.

– Obećala sam joj.

– Reci, prebrojiš li ti zrna pre nego što ćeš kuvati grah?

– Naravno da ne.

– Ne?

– Ne.

– I nije ti ništa čudno što matora traži baš toliko, 41 zrno?

– Tetka je odrasla u gladi, znaš da je štedljiva.

– Ženo božja, 41 zrno! Neće ona da kuva taj grah, nego da gata!

– Ma ne pričaj gluposti.

Tetka leži u postelji i vrti neke konce, plete prstima. Izgleda mi spokojno. Lice joj je masno i crveno, kao da se maločas namazala guščijom mašću, pa izašla na vetar. Nos joj pritiskaju debele naočare s naglašenim polumesecima na dnu stakala. Niko više ne izrađuje takve. Tetka ih nosi duže od pola veka. Jedna drška joj je napukla, pa ju je pričvrstila smeđom lepljivom trakom. Istom takvom lepila je kartonske kutije u koje je sortirala dragocenosti iz svojih kredenaca, pretinaca i ladica pre nego što će doći u dom. Kakva glupost. Dom. Tetka je napustila dom, dom koji je gradila, održavala i čuvala sve dok nije počeo da joj se osipa nad glavom. Napustila je dom i dospela u ovo obitavalište za starce. Kako me spazi, tako joj se izraz lica promeni. – Gde si dosad? – ljutita je. – Tebe bi valjalo po smrt poslati. A teško onome kome trebaš za lek. Jesi mi donela? – Zdravo, tetka, kako si? – pravim se da je nisam čula, nagnem se da je poljubim, ona se izmiče. – Makni se tamo, sad si iz autobusa izašla. – Vadim ponude i slažem ih na njen noćni ormarić. Ona negoduje. – Banane. Jeble te banane, neću ti ja to jesti. – Dobro, tetka, daj ih nekome. Počasti. Da te bolje paze. – Daj vamo taj grah ako si donela. Ako nisi, neću ništa. – Donela sam – kažem, pa izvadim zamotuljak, a tetka se ozari. – Šta si tolko navrla, grah, pa grah? – pitam. – Ona otpuhne glasno, a naočare joj se zamagle od prezira u pogledu. – E moje dete – kaže – da je meni ta tvoja glava, pa da se odmorim na dva-tri sata. – A da i meni baciš? – pogledam je molećivo. – Zakuni se da nikom živom nećeš reći. – Nikom živom – ponovim. – Kako znate da klijate, zelenite se i sav svet hranite, tako znate da mi kažete… o udaji moje sestričine – tetka mrmlja nad grahom, razdeli ga u tri gomilice, od svake odbrojava po četiri zrna, pa to isto ponovi još dvaput. Kad načini tri reda sa po tri gomilice, zaustavlja se, zavrti glavom, pogleda me sažaljivo. – Ništa od tog posla – kaže. – Ali tetka – nasmejem se – odavno sam udata, šta ti je? – Ššš! Ne huli na grah! – ućutkuje me. – Udata si ko i ja što sam. Za mrtvo puvalo. – Nemoj tako – prekorim je. – Da nije Vidaka… – Da nije Vidaka, ne bi me dala u ovaj pritvor, nego bi me lepo uzela sebi – kaže. – Da skončam ko čovek, a ne ko živinče. – Tetkaaa… – Ne zapomaži, vazda je tebi najteže. – Rekli smo ti da u domu neće biti lako. Sve smo ti rekli. I ti si se složila. – A šta sam drugo mogla? – odvrati.

Krupnooka je i vid joj je sačuvan. Mlada, jedva da mi može biti tetka. Crnokosa. Svi su joj zubi na mestu. Beli kao da je holivudska glumica. – Ili pevačica – kaže mi nasmejana. – Jesi me čula kako pevam? Kralj Jugoslavije bi platio da me sluša. U suvom zlatu bi platio. – Ne znam šta da joj kažem, pa tupavo klimam glavom i pokazujem svoje posivele zube. – A što si tako tmurna? Veseli se sa mnom – tetka pravi piruete, pokazuje mi vitka leđa, sočne bokove i zategnute listove. Zavidim joj, nisam tako izgledala ni u svojim najboljim danima. – Niti ćeš – kaže kao da mi čita misli, pa napravi duboki naklon. Najednom shvatam da smo okružene ljudima, klanjaju joj se i plješću, ona silazi među njih. Kako im priđe, ljudi se razmiču, niko se ne usuđuje da je dodirne. – Samo bogovi su nedodirivi, moje dete – čujem tetkin glas iako joj se usne ne miču. Raširila je ruke kao da su krila i prizvala me sebi. Pohrlim joj u zagrljaj, topla je i ustreptala kao julski vazduh. – Samo bogovi i gubavci – čujem zagnjurena u njena meka nedra. Kad se izmaknem, vidim da tetka umesto šake ima kandže. Trgnem se iz sna. Vidak se razljuti što ga budim, opsuje pa izleti da spava na kauču u dnevnoj sobi. Tamo ću ga probuditi još jednom dok se budem spremala za posao. Reći će mi: – Pusti me da spavam, što si nedokazna. – Zar nećeš na posao? – pitaću ga. – Radim drugu – frknuće i zariti lice u jastuk. Volim ga dok spava. Vidak, moj lepi dečak zarobljen u starcu. Ne ljubim ga pre nego što izađem iz stana, treće buđenje ne bi podneo. 

S posla idem tetki. Vidak to ne mora da zna, reći ću da sam ostala prekovremeno. – Slušaj me dobro – kaže tetka. – Kad umrem… – Sedam kraj nje i čekam da mi dâ upute za sprovod. Šta da joj se obuče, koje će cipele, šta da joj spakujem u sanduk, hoće li sanduk od topole, bukve ili hrasta, s posteljinom u boji starog zlata ili od belog satena, venac ili suzu, krst ili piramidu? Ništa od toga ne znam, a tetki moram udovoljiti i kad je više ne bude. – Šta si se zablenula – gurka me – čuješ li? – Čujem, tetka, reci. – Kad umrem, nagrebaćeš malo zemlje s mog groba, dok je još sveža – kaže. – Nek ti se nađe. – Šta to pričaš? – čudim se. – Zapamti šta ti kažem. Kome taj grumen ubaciš u odeću, neće mu dobro biti. – Zašto bih to radila, šta ti je? – Zato što ti je bolje biti udova nego razvedena. – Joj, tetka, ajde prestani. Zla si. – Ta će me tvoja budala dati na kremaciju samo zato što je jeftinije. Živi bili pa videli. Još će likovati kako je spalio vešticu. Misliš da ne znam? Grah ne laže. – Ni da poreknem, ni da potvrdim, samo je gledam. – Ko bi se usudio da tebi ospori poslednju želju – kažem, a ona me podrugljivo pogleda kroz svoje staklene polumesece. – Poslušaćeš me? – pita. – Sve što kažeš – obećam.

Bio je letnji novembar kad mi je naredila da joj spremim korpu za piknik. – Spakuj pečenja, nešto slatko i bocu vina – rekla je. – Kreni ranije, valja nam poći za dana. – Ponudila sam joj da umesto piknika dođe kod nas na ručak i da ostane ceo vikend. Samo me pogledala kao da sam neuračunljiva: – Ješćemo vani – zaključila je – u parku. – Uradila sam kako mi je rekla, u jednoj ruci nosim pletenu korpu punu hrane, pod drugu se ona uhvatila. Puštam je da nas vodi. – Ma gde ti je taj park, nema tamo ničeg – kažem, jer smo zabasale u nepoznat deo grada. – Eno, vidi se kapija – kaže tetka i povuče me. Na ulazu u park stoji golema bela tabla s popisom pravila. Čitam. Zabranjeno je: postavljanje klupa; sadnja biljnog materijala (trajnica); ulaženje u prostor motornim vozilima; korišćenje vode za izvođenje radova i gradnju; svako delo nereda; galama, trgovanje, narušavanje reda i mira; dovođenje kućnih ljubimaca i drugih životinja; napasanje stoke; stavljanje nedoličnih natpisa, slika i reklama; pristup deci mlađoj od 10 godina bez pratnje odrasle osobe. – Pa ovo je groblje – kažem zblanuto. – Istočno groblje – tetka me ispravi. – Zapadno je podaleko, tamo ne možemo peške. Dobro je i ovo. – Dobro za šta? – pitam. – Za obred – kaže. – Hoću reći obed. Valja nekad pojesti s bližnjim mrtvima, da nas ne sapliću. – Kakvi bližnji – čudim se – prvi put vidim ovo groblje. – Gledaćeš ga – kaže tetka – ima dana.

Ulazimo. Tetka mi pušta ruku i grabi pouzdanim korakom kao da zna kud ide. Zaustavlja se kraj oronulog groba, kisele kiše izjele su uklesana slova do neprepoznatljivosti. Ledena nelagoda sklizne mi niz kičmu, zarije mi rep u stomak. Tetka se hitro spusti na zemlju, iščupa iz nje busen žutih jesenjih ruža, pa nastavi golim dlanovima da raskopava na tom mestu. – Digni se, molim te – spustim se do nje da je odvojim od groba – zašto ovo radimo? – Ona me otrese kao prašinu, ne znam otkud joj tolika snaga u krtim kostima. – Evo ga – kaže pobedonosno, pa iz zemlje izvadi uramljenu fotografiju. Kad je očisti, prepoznam na njoj tetkinog pokojnog muža. Mladog muža. Zanesenog. Pogled mu je ko u ruskih pesnika. Istu takvu fotografiju, samo veću, tetka je godinama držala na zidu svoje spavaće sobe. Sećam se kako je s nekom dubokom pobožnošću brisala prašinu sa stakla, glačala, milovala, uzdisala. Bila sam dete, a tetka mlada udova bez poroda. – Zdrava si, poštena, još možeš roditi – govorili su joj. – Što da sebe za njim pokopavaš. – Tetka bi uvek jednako odgovarala: – Jednog muža imam, meni dosta. – Onda bi se hvatala za sliku mrtvog tetka kao brodolomnik za plutajuće ostrvo. Žalili su je. – Ne daj bože nikome. Valjan čovek je bio. Mlad, vedar, pun snage. Onako da strada. – Tetak je pao s krova i ostao na mestu mrtav, jedva ga se sećam. Pamtim samo miris koji se useli u prostoriju kojom on prođe. Vonj predratnog ljubavnika. Kumarin, slatko seno, mahovina i lavanda. Od te mi mešavine neka tiha uznemirenost tinja u trbuhu. Žaljenje poprima obris dubokog poštovanja. Dušebrižnički saveti, dobre namere, ruke spasa, sve se utišava. – Kakva je to ljubav bila. Filmska. Previše dobra za današnji svet. Šta ćeš. Svako svoj krst nosi. – Tetkina bračna vernost, silnija od smrti. Oko nje smo ispredali kult udovičke Penelope. 

– Tetka, ajmo odavde, dosta je – kažem joj. – Otkud sad ta slika, šta je sve ovo? – Ona se nekoliko puta kucne kažiprstom preko usana, kao da umiruje nestrpljivo dete. – Pusti me da svršim započeto – kaže. Onda izvuče fotografiju iz rama, staklom udari o kamen, fotografiju zapali, govori potmulim glasom, reči su joj zvuci bez značenja. Kako se tečin lik izgubi u pepelu, tako ona stane da vadi onu hranu iz korpe i da je ređa po grobu. Sve zalije vinom, nešto mrmlja, ritmično udara po zemlji. Ne znam koliko to traje, blaga omamljenost obuzima me od nožnih prstiju do temena, plutam nad tetkinim povijenim leđima, nad neznanim grobovima, nad gradom. – Tako – kaže tetka i prizemlji me. Ustaje, otresa suknju, uzima me podruku, u drugu mi tutne ispražnjenu korpu. – Sad možemo ići – kaže. Dok hodamo, zamišljam da su se kapije groblja zakatančile i da nećemo naći izlaz. Tetkin je korak laganiji od mog. Od pomisli na Vidaka, na sve što mu moram reći i prećutati, ovlažim pod pazusima i težak miris naseli mi se u obe nosnice. Draži mi je miris mrtve zemlje. – Senilna je – govorim sebi. – Godine samotnjaštva potrošile su joj pamet, gotovo je s njom. Moram prestati da joj povlađujem, da udovoljavam njenim sumanutim zahtevima. Grah, groblje, nagrebana zemlja, glupost do gluposti. – Ne brigaj – prekida me kao da sam naglas govorila. – Ništa ti više ne tražim. Gotovo je, sad sam spremna. – Spremna za šta? – pitam. – Da pređem.

Prošle smo kroz kapiju. – Tetka – zaustavim nas i potražim njene oči iza debelih stakala. Bistre su, gotovo vesele. – Otkud ona slika tamo u grobu? – pitam je. – Kako otkud – ona se zasmeje – pa ja sam je zakopala, ima tome pola veka. – Šta? Zašto? – pitam i suzdržavam se da je ne prodrmam. – Zašto bi to uradila? – Da si pametna – kaže – ne bi me to pitala. Nego bi mi dala Vidakovu sliku da joj mesto nađem. Ali ne – doda razočarano – nisi ti od te sorte. – Ništa te ne razumem – sad sam već iznervirana. – I ne razumem šta ti je Vidak skrivio da stalno… – Imaš pravo – prekine me. – Ako je tebi dobar, nije moje da se mešam. Meni moj nije valjao. Pa sam ga smakla. Šta si mislila, da je od sebe s krova pao? Nije. Nadživeo bi me taj da mu sliku nisam zakopala. – Gledam je i ne znam šta da kažem. – Dobro, tetka. Idemo sad. – Ne promatraj me ko senilnu staricu – ona se ljutito otrgne od mene. – Znam šta govorim. I znam šta sam uradila. Za sve je bio dobar, osim za kuću. Prokockao bi i seme iz kojeg je napravljen, a kamoli mene. Ne mogu nabrojati koliko puta je to bilo. Okupi one svoje bogomrznike, pa se kartaju svu noć. Ja se povučem, legnem, nek se sami služe. Kad se razdani, ništa nije bilo. Ali jok. Ovaj moj kad gubi, digne me iz postelje. Ustaj. Dolazi da mu pevaš ili smo ostali bez svega. Meni se grlo od sramote osuši. Bilo je da klekne pred mene, moli me i plače. Sačuvaj nam kuću, ovo je zadnji put, kunem ti se. Bilo je da mu se žuri, pa me udari, uzme me za kosu ko za ular, ne da mi ni da se obučem, nego me onako u spavaćici odvuče među njih. Pevaj, pička ti materina. Pevala sam im. Do svitanja sam pevala. Sutradan se od mene sklanja, ne može me u lice pogledati, krivo mu. Meni bude žao, mislim se, ne možeš čoveka osuditi zbog njegovih slabosti, pa ga pustim. A on opet. Puštala bi ja još, ko zna dokle. Da nije došla ona noć. Kad se pevanjem dug više otkupiti ne može. Tad sam znala: ili on, ili ja. Našla grob, zakopala njegov lik, prinela žrtvu, prizvala mu smrt. Dokusurila sam ga. Da sebe spasim. Posle glumi ucvalu udovu, dok se ne zaboravi, dok te ne ostave s mirom. Da živiš po svome.

Gledam je bez reči. Ona me opet uzme pod ruku, zakorači. – Vodi me u dom – kaže. – Nemam još puno vremena. Zato sam i došla danas. Da ga otkopam. Kad pređem tamo, da me ne čeka. Da ni mrtav nikad mira ne nađe. Ni mira, ni mene. – Kako je to rekla, tako mi se iz džepa raspe melodija. Do I love you, my oh my? / River deep, mountain high / If I lost you would I cry… Uzimam telefon, prevučem palcem preko ekrana s našom nasmejanom fotografijom. – Oprosti, zadržala sam se – kažem. – Brzo ću, musaka ti je u rerni. – Vidak odreže nešto, ne znam šta, možda je rekao ne moraš se ni vraćati, možda da, draga, možda jebala te musaka, i tebe i tu matoru, voza te ko da te ona rodila, možda: i ja tebe. Ne znam je li samo gladan ili se brine što me predugo nema, je li potišten ili ljut, prestar ili nedorastao. Ne znam. Samo osećam stegnutu pesnicu u utrobi. – Ajmo – kaže tetka – da ne okasniš, čeka te.

Tetku smo pokopali u tišini. Na zabačenom zapadnom groblju. Nije bilo ni popa, ni povorke. Nekoliko staraca, Vidak i ja. Kad sam se nagnula nad kovčeg da se od nje oprostim, začudi me kako joj je lice nalik spužvi natopljenoj vodom. Krišom sam pod nju gurnula smotuljak sa četrdeset i jednim zrnom. Da joj se nađe. Bilo mi je neugodno što će tetka nakon pedeset godina ponovo leći sa svojim mužem, ali sam se nadala da joj njegove kosti ipak ne mogu ništa. Uostalom, sama mi je rekla da je ništa ne užasava osim pomisli na to da joj se telo baca u vatru. – Zemlji me podaj i ne lupaj glavu – tako mi je rekla. – Zemlja se za sve pobrine. – Starci se nisu mogli saviti po grumen, pa sam to uradila za svakog od njih. Zagrabim, dam im u šaku, čekam da bace. Poslednji sam bacila ja. Grob je kao napuhan trbuh, na njega smo položili buket crvenih gladiola i lagano se razišli. Koračala sam sporo i svečano, držeći Vidaka za ruku, zagledana u zemlju koja mi je ostala pod noktima.