Draga Lana,

Započinjem ovo pismo u Ljubljani, u holu Cankarjevog doma.

1/3

Znam, stalno pričam o zgradama, ali kongresni centar zvuči tako grandiozno! Na konkursu za čitav Trg republike, čitam dok zavaljena u fotelju gledam u sebe na plafonskom ogledalu – a trg upravo i leži nad tim plafonom, pobedio je Ravnikar 1960. godine. To je najveći prostor u Ljubljani čiji projekat potpisuje samo jedan arhitekta. Ako zatvorim oči, zbog žamora oko šanka, zvukova espreso aparata i prijanjanja pića uz zid čaša, mogu da zamislim da sam jedinom kongresnom centru čiju unutrašnjost poznajem; ipak se odmah setim da sam u dolasku ovamo videla da Sava centar izgleda kao kostur kome cerade jedva pokrivaju praznine u strukturi. Ljudi izlaze iz dvorane u koju treba da uđem, a ona nosi ime pesnika – Kosovela. Tokom svog kratkog života nije objavio nijednu knjigu. Internet pretraživač mi nudi rezultate na slovenačkom, jer po mojoj lokaciji procenjuje i moje znanje jezika, pa čitam jednu Kosovelovu pesmu probijajući se kroz njen ritam paralelno sa probijanjem groz gužvu pred filmsku projekciju.

2/3

Ušla sam u nedovršene neposlate mejlove i pronašla gornji pasus. Sada sam u Vrnjačkoj Banji, a riđi pas tankih nogu me prati kroz park. Nisam dugo bila ovde, a iz detinjstva dobro pamtim samo visoku česmu u tetkinom stanu, zbog čega je slavina bila produžena ka lavabou komadom žuto-zelenog creva. Ceo prizor je bio propraćen mirisom zelenog providnog sapuna od bora. Tek kada sam krenula da živim sama, a samim tim i da bivam odgovorna za odabir sapuna, prepoznala sam ovaj tamnozeleni kvadratni oblik među jeftinim higijenskim proizvodima u prodavnici. I u Banji postoji hotel koji je nekada bio kongresni centar, što je danas vidljivo na zgradi koja je prodata i renovirana: oštre betonske ivice malih kvadratnih balkona vire iz fasade, a na ulazu u prostranu halu prepoznajem šest staklenih krugova simetrično postavljenih u dvokrilna vrata; tu je i velika tapiserija, a kružne sijalice na plafonu poređane su u grupama od po četiri na jednom mesinganom nosaču. Sitna prisustva prošlosti prostora.

3/3

Upravo sam se raspakovala u Berlinu, u ogromnoj zgradi nekadašnje bolnice. Rešila sam da ti konačno pošaljem ovo pismo koje se razvlači po zgodnom drafts folderu. Međutim, ovde nema kongresa – samo radionice usmerene ka omladini i njihovim evropskim vrednostima. Od cele konstrukcije, i doslovne i figurativne, jedino ću sigurno zapamtiti predivne mehanizme za otvaranje visokih prozora, sa zupčanicima ofarbanim u meku prljavobelu, isto kao i drvenarija.

4/3

Kopkalo me je: kompanija koja je generalni izvođač radova na Sava centru zove se Jadran.

Piši mi, M.

Draga Mašo,

4/9 – ne kao broj pasusa, već odživljenih života. Nisam ti dugo pisala, ali nisam dugo ništa pisala. Nedavno sam (zahvaljujući tupom bolu koji tri injekcije nisu uspjele sasvim poraziti) saznala da spadam u 2% svjetske populacije kojoj je prvi sakralni pršljen pokretan. Zvuči posebno, a zapravo se radi o evolutivnom otpadu. Da skratim: ja sam majmun. Doktorica je izgovorila sljedeću rečenicu: “Ovo je ono što nazivamo manje vrednim kičmama.” To može da kaže samo neko ko ne zna šta je sve ova kičma podnijela. Selidbu iz Banjaluke. Selidbu iz Barselone. Sada selidbu iz Beograda. Sate i sate sjedenja nad rukopisima upitnog kvaliteta. Beskrajno mučne časove klavira. Nekoliko rizičnih seksualnih pozicija. Jedan razvod. Naramak drva za grijanje u učionici u Banjaluci 1993. godine. Tijelo mrtvog mačka, Maksimilijana, od kupatila do dvorišta iza kuće. Sate i sate po avionima, vozovima, autobusima. I onaj jedan put kad si mi rekla da čučnem i dohvatim šalice za kafu. Svakako je dobro što sam odlučila da se ne razmnožavam. Moj majmunski pršljen treba da umre sa mnom.

Peti život počinje početkom februara, kao što je Džojsu život počeo početkom februara, i time sam ispucala dozvoljen broj literarnih referenci u ovom pismu i džojsovskih referenci do kraja sedmice. Saznala sam gdje će mi biti stan: blizu parka, groblja, studija za jogu, doma za penzionere i kineskog restorana. Nijemci znaju kako da smjeste čitav život u jedno naselje. Tamo me čeka ugovor kao giljotina nad glavom, ali i dva unaprijed dogovorena dejta: jedan je sa bubnjarom, drugi sa pjevačicom. Kao da pravim bend. Hodaću tim svojim parkom između groblja i staračkog doma, pozdravljaću sunce za 80 evra mjesečno, naučiću da kuvam bar dva egzotična jela, i napisaću roman. Znam da želiš da me posjetiš, ali to će morati da sačeka. Giljotina ne trpi cimere. Peti život mora prvo pravilno da se posadi, zalije, izraste, onda poslije možemo piti kafu ispod lišća.

Smiruju me tvoji opisi prostora. I opisi tvojih prostora. Jadran je već ušao u moj roman, kao i ti: brzim korakom, pod kišom, štiteći glavu malom kožnom torbom. Smeđom, naravno. Ostalo ćeš saznati za godinu-dvije. Ako u međuvremenu ne otpočnem šesti život. Čitala sam nedavno o spisateljici petparačkih romansi – lažirala je sopstvenu smrt. Onda se mjesec dana kasnije pojavila na Fejsbuku i izjavila da se sad super osjeća. Drugi pisci su bili ljuti. Ali ja je razumijem. Zamisli, završiš smjenu u nekom kafiću u Havani, vratiš se u svoju malu sobu i dizajniraš u Canvi jednostavnu smrtovnicu. Zoveš se Dolores Machado, imaš dvoje prijatelja, dečka ribara, jedan par sandala, i možeš sve.

Draga Lana,

Pišem ti ponovo iz Berlina, uključila sam tajmer kako bih bila konkretnija, odnosno da bi jaja ispala rovita, pa imam oko pet minuta i dvadeset sekundi za ovo pismo.

Ovde ostavljam staklenu ambalažu potrošene kreme koju si mi donela iz Gradske ljekarne Zagreb i jedan razgovor o izdavaštvu i taktilnosti, da bih se po njega vratila. Donosim dva noža sa nedeljnog buvljaka (jedan je proizveden daleko, drugi je za puter – bezimen), tirkiznu plastičnu kutiju za dva jaja (nagađam: za piknik) patrone za naliv-pero sa braon mastilom (piše da je punjenje karamel boje, ali o nijansi u konačnici uvek odlučuje papir), potpisanu knjigu mrtvog britanskog pesnika (u kojoj me je dočekala reč “sladoled”, baš tako napisana, pokupljena na jugu Jadrana) i pletenu korpu sa drvenim kruškama, veličine palca (poklon nekome ko je većih dimenzija).

Znam da ovo nije presudno i da mi je vreme isteklo, ali žumanca su tečnija nego što bih volela; verovatno je trebalo da uzmem u obzir da su u pitanju nemačka jaja iz podnog uzgoja. Misao uz koju skidam ljusku je – ovaj grad i sva njegova jaja uskoro će ti biti na usluzi, u čemu god ih budeš nosila i koliko god sekundi ih budeš termički obrađivala. Bez najave, a nakon prolaska kroz vrtlog reciklaže, staklo zagrebačke apoteke možda ti se jednog dana i vrati.

Draga Mašo,

Ne znam zašto mi je trebalo ovoliko dugo da sjednem i napišem ovo pismo. Možda sam prvo morala da vidim ko sam ovdje. Ili ko nisam. To uglavnom dođe sa selidbama.

Juče je padao snijeg. U Katedrali je neki čovjek divno svirao orgulje. Zaboravila sam kišobran na klupi. U suvenirnici Katedrale prodaju puzle. Prodaju i ogledalce na kojem je nacrtana žirafa i piše “be you tiful”. Ne znam kakve to veze ima s Katedralom, ali malo šta ima veze s bilo čim ovih dana.

Ti voliš da pričaš o svojim hotelima i svojim (ne)planovima, ali ja uvijek pomislim kako ti ipak imaš neki dom, neku roditeljsku kuću u kojoj se peku lepinje. Ne govorim to da bih umanjila snagu tvog skitalačkog duha, nego da bih ti priznala koliko ti zavidim. Isto kao što ti zavidim u Berlinu: pomislim često kako bi Maša danas stigla i da ode u neki muzej, i otkrila odličan tajlandski restoran, i sprijateljila se s tri knjižarke, saznala imena njihovih mačaka i hrčaka, dogovorila neki projekat, uveče otišla na neku sadomazo žurku i dozvolila nekom nježnom mladom pjesniku da se zaljubi u nju, onda se u pola noći vraćala taman-koliko-treba pijana i uspjela da mi snimi glasovnu poruku od sedam minuta u kojoj bi tačno citirala nečije stihove. Možda baš Louise Glück.

Ja sam mnogo pasivnija, mnogo sporija. Šetam, uglavnom bez cilja, i tražim neko toplo mjesto da popijem kafu i otvorim laptop. Učim njemački, profesorka ima isto ime kao moja majka i to me podsjeti da treba češće da joj se javim. Idem na dejtove s nepoznatim ljudima. Budim se ujutro s bubnjarem kojem fali jedan zub. To je posljednji put da ga vidim u životu. Kasnije šetam s jednom Poljakinjom koja je završila egiptologiju i udomila psa iz pustinje. Priča mi o uskim prostorima u koje se uvlačila tokom ekskavacija jer je najmanja u svom timu. Priča mi kako je jednom, poslije nekoliko sati čišćenja i sklanjanja pijeska, shvatila da čuči na prsima mumije. Priča mi o jednoj maloj grobnici u kojoj niko nije bio 2000 godina. Pokušava da mi objasni taj mrak i tu tišinu. Ja nemam ni izbliza zanimljive priče. O Bosni mi se ne priča. Kaže mi kako ju je kod bivšeg nerviralo to što je glasno disao. Ja joj kažem da je provela previše vremena s mumijama. U Babylonu gledam Čaplinov City Lights, moj omiljeni Čaplin (ili možda Karlosov? isto je), sa orkestrom uživo. Pored mene sjedi mlada pjevačica koja ima ADHD i noge joj se tresu. Ali smije se kad Čaplin uđe u ring. I to je dovoljno. U ZigZagu se beskrajno zaljubljujem u basistu dok mi mlada Korejka koja je slučajno sjela pored mene objašnjava da njeno ime znači Uspravna i Jasna. Ja joj kažem da imam skoliozu i nemam pojma šta radim u životu. Imaju li simbole za to?

Ne pišem ti zato što sam se napokon sjetila ko sam, već zato što sam se podsjetila da je pitanje irelevantno. Makar za nas koji smo dovoljno privilegovani da nam bude irelevantno.

Skrećem u Hermannstrasse, krenula sam u mačiji kafe jer mi je potrebno malo neobavezujuće topline. Odveže mi se pertla i onda pomislim kako sam doživjela da od svog pisanja kupim kvalitetne patike. Sagnem se pred jednom zgradom da zavežem pertle i uz patiku vidim šest mesinganih pločica. Samuel Kayser i Frieda Kayser, deportovani 3.3.1943. u Aušvic; Martin Karger i Frieda Karger, deportovani 3.3.1943. u Aušvic, Jenny Boas, deportovana 16.6.1943. u Terezin, Georg Boas, deportovan 3.3.1943. u Aušvic. Dlanom očistim mokri pijesak sa Samuelovog imena. Pitam se ima li smisla biti bilo šta. Bilo gdje.