Drage čitateljice i čitatelji, 

donosimo vam seriju intervjua sa umjetnicama i kulturnim radnicama, od Sarajeva do Mexico Cityja, o feminizmu i umjetnosti danas.

Pitale smo ih gdje smo to danas, koje nas teme još uvijek pokreću i ZAŠTO, s kojim pitanjima i problemima se i DALJE suočavamo, šta je vidljivo u mainstream umjetničkim praksama, a šta NE, koje FEMINISTIČKE UMJETNICE su nam snaga i inspiracija, te KUDA i KAKO trebamo zajednički nastaviti dalje…

Nataša Prljević je umjetnica, kulturna radnica i organizatorka posvećena istraživanju društva, ekosistema sukoba i transnacionalnoj feminističkoj solidarnosti. Koristeći principe kolaža i asamblaža, Prljević se fokusira na transformativni potencijal polivokalnosti koji nastaje ukrštanjem raznih modaliteta, medija i zajednice. Piše, pravi kolaže, video zapise, instalacije i kreira prostore za kolektivnu produkciju znanja. Njen rad obuhvata kolaborativne i kolektivne metode rada, eksperimentalne umjetničke i pedagoške prakse. Jedna je od osnivačica transnacionalne platforme HEKLER koja njeguje kritičko i eksperimentalno ispitivanje gostoprimstva i konflikta ukrštajući umjetničke, pedagoške, izdavačke i organizacione strategije. Obrazovanje i radno iskustvo je stekla u Srbiji i SAD, a trenutno živi na relaciji Užice – Meksiko Siti.

Mislim da ima raznih feminizama sa različitim politikama, a savremena umetnička produkcija često postoji u mehurovima, nedostupna većini stanovništva. U Srbiji postoji otklon od feminizma u zvaničnom obrazovanju (živeo tiktok), što kao istorije borbe, što kao svakodnevnih pedagoških principa. Umetnost se nije predavala i promišljala kritički i kontekstualno, služila je kao filler predmet, čak se ubrzano izbacuje iz nastave. Čini mi se da su vidljivije liberalne feminističke umetničke prakse koje se vode potrebama tržišta. Naši prostori imaju snažne temelje u levim politikama, pa tako i nezavisne (šta god to značilo) inicijative koje gaje solidarni, kritički i kreativni izraz, gde umetnost nije cilj sama po sebi već prizma i oslobodilački alat kojima se preispituju mehanizmi moći, društvo i produkcija znanja. Ako nam je kompas sloboda, feminizam bi trebalo da je kazaljka.

Moja praksa se u poslednjih 15 godina prilično menjala zavisno od životnih i radnih uslova, selidbi, sestrinstava i drugarstava. I dalje učim da budem u redu sa tom hibridnošću, umetničko-kustosko-pedagoškom-organizacijskom, odnosno sa svojim iskustvima i dam sebi dozvolu za ličnu ekspresiju koja ne podleže teroru autorstva, naročito u pisanju. Feminizam je bio tu i pre nego što sam znala za njega, bivajući jasniji vremenom na razne načine, preko neprestanog učenja, vežbanja zajedništva i poverenja kroz kolaborativni i kolektivni rad, transnacionalnog umrežavanja po linijama zajedničkih borbi i vrednosti, distribucije resursa, stvaranje afirmativnog i negujućeg prostora za eksperiment i kritiku gde god sam se našla. Poslednjih godina sam najviše posvećena radu u Hekleru, koliko mogu doprinosim sastajalištu Četiri vode zajedno sa Jelenom Prljević i Milošem Bojovićem, podržavam aktivističke inicijative, uživam u mentorstavima koje pružam, kao i u ostalim aspektima života i nerada.

Sve dublje društvene podele, jačanje desnih politika, repatrijarhalizacije, militarizma i fašizma, surova ekonomska, rasna i rodna nejednakost, umanjeni kapaciteti za rešavanje konflikta ka gradjenju dubljih odnosa i mostova. Brzina kojom se antifeministička I antirodna propaganda nadovezuje na sve ostale diskriminišuće narative i prakse, neoliberalani “feminizmi” koji nas okreću individualizmu/tržištu, a udaljavaju od sistemskih I zajedničkih rešenja. Ono što me posebno interesuje su ekstraktivistički procesi, od prirodnih resursa, institucija umetnosti, znanja, do odnosa i emocija, koji oblikuju paradokse koje živimo i brutalnosti u kojima sudelujemo. Ne mogu da odvojim rad od postojanja u društvu u kom god kontekstu. Trudim se da podržavam sebe i druge da komuniciramo kapacitete, tražimo pomoć, usporavamo, idemo na terapije, učimo o svojim potrebama i granicama, kažemo NE, ne ulećemo u proizvodnju urgentnosti i podčinjavanja kojekakvim očekivanjima, da poštujemo život. Naravno ovo dolazi iz iskustva burn out-a, anksioznosti, depresije, prekarnosti, ali I podrške, ljubavi, razumevanja i svega što se i dalje dešava i rešava.

Mogla bih da nabrajam do sutra, tako da ću navesti meni važne.  Crvena za koju mislim da treba da bude referenca svuda i svima po drugarstvu, politici, predanosti i neprocenjivoj važnosti za društvo. Čitava praksa Bojane Videkanić, njen performans, sjajne veštine predavanja istog i posvećenost revoluciji. Marija Ratković mi je jako inspirativna kao spisateljica, kao i Centar za biopolitičku edukaciju. Poezija Selme Asotić i Radmile Petrović pokreću planine. Alma Gačanin kao jedna ekspresivna sila. Praksa Maje Hodošček koja uključuje pedagogiju i obrazovni sistem. Socijalna praksa Zorice Zafirovske koja se tiče patrijarhata i javnog prostora, kao i radovi sestara iz Haveit kolektiva. Željka Blakšić aka Gita Blak koja kida anarho punk, eksperimentalni film i edukaciju. Radovi Marije Marković koji se tiču anksioznosti, kapitalizma i klimatskih promena. Moja sestra Jelena Prljević, nezaustavljiva energija I radoznalost koja može sve što zamisli da napravi, velika inspiracija bez koje ne bih bila to što jesam. Mnoge umetnice u rasejanju, više i manje poznate, koje svojim radom i hrabrošću oplemenjuju društva kojh su deo, time otvarajući nove puteve razumevanja ko smo i ko možemo biti. Zato trebamo razbijati teritorijalnosti i modus operandi “daleko od očiju, daleko od srca” jer smo svuda i sve više nas je.

Izlazak iz segregacije i više uključivanja u društvene pokrete i borbe koje se nužno ne smatraju feminističkim. Svaki prostor je bitan i jača ukrštanjem i artikulisanjem zajedničkih borbi. Intervenisati u institucijama koje mobilišu najveći broj ljudi, pre svega mladih, učenje od njih – obrazovanje, zdravstvo, mediji, pružanje podrške zaposlenima, u selima i gradovima. Raznolikost glasova, proživljenih iskustava, pozicija i decentralizacija su važni. Feminizam je kontekstualan i ne može biti definisan isključivo na univerzitetima od strane srednje i više klase. Život u SAD i Meksiku mi je predočio razne metode društvenog organizovanja, integracije umetničkih praksi u druga polja i pokrete za šta je potrebno normalizovati interdisciplinarnost ili antidisciplinarnost umetnosti sa jasnim politikama.

Budućnost sveta zavisi od toga kako feminizam misli sebe, svoje limite i promene. Ne vidim feminističke prakse kao izolovane već kao integrisane vodeće principe u svim delatnostima. Da možemo da pitamo ako feminizmi ne uzimaju u obzir borbe protiv imperijalizma, kolonijalizma, kapitalizma i rastuće militarizacije, kome zapravo služe i da li su feminizmi. Sanjam da prestane prekarnost I takmičenje, da ako već radimo, imamo poštujuće, afirmativne odnose, bez (samo)eksploatacije. Da odmaramo zajedno, kros-generacijski. Da je sve više muškaraca feminista i da su proaktivni. Zamišljam da je umetnost revolucionarna, dostupna svima, da služi istini, kolektivnom kapacitetu za uvek inkluzivniju maštu i pravedniji svet, baziran na principima ljubavi i transformacije, gde konflikt nije destruktivan, već uvek okrenut dostojanstvu i slobodi.

Uvek sam za priču i saradnju, javite se! Hvala vam <3