Draga Lana,

Starija gospođa je danas stajala pred praznim izlogom radnje ušuškane u lamperiju, u kom su do nedavno bili abažuri. Trebalo bi uvek sačuvati bol za dnevno svetlo, tako nekako kaže lik Kejt Blanšet (ne sećam joj se imena) u filmu smeštenom u izmišljeno mondensko letovalište. Sve ti ovo pišem jer sam malopre našla pod znacima navoda zapisano: razvalina, svetlošću obasjana, nisam sigurna iz koje je to pesme ili priče (i naravno: nervira me što ne znam), ali sigurna sam da postoje – i svetlo i razvalina.

Na filmskoj radionici jedan dečko je juče pričao o tome da Kubrikovi filmovi odgovaraju na pitanje odakle dolazi svetlo. Setila sam kako je letos, dok si ti pričala o svojoj knjizi, nalet vetra pomerio prozor na boku zgrade u Sarajevu i okupao me odsjajem na nekoliko sekundi. Malo mi je bilo žao što to niko osim mene nije video. Kada sam se vratila kući isto popodnevno svetlo je nasilno palo na terasu i zbunilo me, ali sam onda primetila da je posečeno drvo smokve čija krošnja je stajala između sunca i mog lica. U poljskom filmu lik Irene Žakob traži Trintinjanovom liku (ne sećam im se imena) da se ne pomera, jer svetlo lepo pada. I dalje mislim da je to jedan od boljih razloga za ostajanje u mestu.

Pored ulja na platnu iz 1641. fotografisala sam pre par meseci duhovit opis – bright light shines through the windows of this imaginary interior in a non-existent church. Trospratni evropski muzej tvrdi da je svetlo stvarno, za razliku od enterijera. Sve ti ovo pišem jer u betonskoj crkvi iznad Trsta ničeg sakralnog nije bilo u avgustu, u uredno poređanim stolicama i ikonama. Dirljivo su mi delovale samo razgažene sandale sveštenika, nategnute preko čarapa, ali zraci su se prelamali preko betona i stakla i turista tako da mi je bilo jasno – svetlo je najstvarnije.

Sećam se imena radnje u Golsvordijevoj: Elektro Sila. Kako je moguće da su taj snažni mali napis prelepili obaveštenjem o novom vlasništvu nad lokalom? Grad je stvaran, radnja nije, iako ne znam nikog ko je umeo preciznije da odgovori na pitanje o poreklu svetla.

Draga Mašo,

Ispred čokolaterije Valor u Valensiji čovjek bez nogu svira temu iz Amarkorda na maloj harmonici i mislim – sad bi Maša rekla nešto pametno o Feliniju, a ja bih se pretvarala da znam o čemu govori. Umorna sam, ali umorna sam uvijek. Juče sam u sedam ujutro bila na nacionalnom radiju u Madridu gdje je pet od sedam pitanja bilo o ratu. Taj naš rat je kao neka mršava krava koju vučem po Evropi pa je svako muze kad i koliko poželi. “A sada, nakon žene-gume i žene koja guta vatru, posebno za vas nastupa žena sa rat-kravom!” Još jedna riječ na K. Španija ih je puna: Kruna, krst, kurac i kapitalizam. Savršeno se nadopunjuju. Eto im onda i ta moja krava. U Barselonu idem bez nje, sa magnetom koji sam kupila sestri i šarenim čarapama za djevojku koja mi se sviđa. Ona vjeruje u horoskop, a ja ne znam kako da joj kažem da je Sunce jedina zvijezda koja me interesuje. Po aerodromima me prate mrtvorođeni anđeli Marijane Enrikes koju ću jednom valjda prevesti i tako zaraditi za naš Pariz. Tamo će nam biti hladno i grad će biti slabašan odraz naših studentskih očekivanja, ali bićemo zajedno i sve će biti ok. Tako nam je rekao i Hare kad nam je čitao iz fildžana: sve će biti ok. Čak i da nikada ne odemo u Pariz. Mirisaćemo na mućkalice Čika Nenada, posljednjeg beogradskog parfumdžije, i podijeliti krofnu dok gledamo kako mudre Romkinje rasprodaju svileni veš neke mrtve doktorice sa Vračara. Tražiću ti da mi pročitaš neku svoju p(j)esmu. Budi spremna.

L.

Draga Lana,

Razočaraću te, ne znam mnogo o Feliniju, znam samo da sam imala predrasudu da će mi Sladak život biti dosadan (nije bio, nisam se pomerila sa sedišta). Posle čitanja tvog pisma sam odlučila da doručkujem slatku krofnu – nisu imali praznu pa sam pristala na onu sa čokoladnim prelivom od koje su mi posle bili lepljivi zubi satima. Žena na pijaci je to možda videla, ali nije rekla (kako bi nakon takvog komentara bila sigurna da će mi dalje prodati nešto?). Ispod cene sam kupila četiri stešnjena buketa čiji sadržaj ne prepoznajem, bilo joj je prošlo radno vreme i htela je kući, a ja sam htela bilo koje cveće. Prodrala se za mnom: stavi šećer u vodu! i onda sam na rubu tezge tražila na internetu zašto se šećer stavlja u vazu sa buketom: redovno menjanje vode, najbolje mlake / pravilno rezanje stabljike / hranljivi sastojci, poput šećera / najbolje odmah skinite listove da se pomenuti sastojci ne troše na njih / ako želite da izdrži još duže, poprskajte ga lakom za kosu.

Cveće donosim kući, ne znam šta sa njim, delim ga u sve posude koje imam, a na vrata mi zvoni čovek čiji je posao da mi postavlja pitanja koja služe statistici. Odgovaram brzo i konkretno: da sam sama domaćinstvo i glava kuće, da nisam tražila posao u proteklih nedelju dana, da sam rođena na opštini Savski venac. Čini mi se da sve to manje govori o meni od toga što nisam ni pokušala da pronađem vrstu cveća, tu je i truli bezimeno. Nisam stavila šećer ni u kafu ni u vazu i latice će dostojanstveno popadati kad god budu morale. Ne pada mi na pamet da ih balsamujem lakom za kosu, to ne radim ni svojoj glavi, jedinoj glavi u ovom stanu – kao što sam rekla čoveku-demografiji. Baka mi je povodom popisa rekla da je ona sigurno hrišćanka, jer je odavde; pokušala sam da joj objasnim da se računica ne obavlja takvom uzročnošću. Baka je na kraju zaključila da ona ima svoj način po pitanju svega, i boga i porekla, te je stoga sigurno najpametnija. Tu sam se složila.

Cveće u vodi, voda u šećeru, šećer u meni, ja u vodi. Od kad si me poslednji put videla uspela sam da se dovezem do strmih stena i plivala sam pod njima u moru čija je temperatura bila na ivici prijatnog. Uvek je tako van sezone, ali u mlakoj vodi sigurno ne uživaju ni silom odsečeni vrhovi stabljika. Sledeće cveće kupićeš mi u Parizu i nosićemo ga sa sobom svuda.

Draga Mašo,

Sviđa mi se voda u tvom pismu. Lijepo se slaže s onim svjetlom i razvalinama. I to nas opet vraća našoj zvijezdi i cvijeću koje raste i umire zbog nje. Vatra je bila i na protestu 14. oktobra. Zapalile smo komad bijele tkanine u limenoj kanti. Onda smo pozvale žene da napišu na komadu papira ime svog zlostavljača i bace ga u plamen. U početku ih je bilo malo. Poneka iz prvih redova, sa hemijskom u ruci i stidljivim pogledom. Papir zgužvan ili ne. Nijedna riječ. Ali onda su počele da prilaze žene sa svih strana. Desetine i desetine žena. Nekad psovka. Nekad ponosni osmijeh. Nekad suze. Mislila sam na bijele tkanine od kojih su naše bake i prabake šile svoje vjenčanice. Mislila sam na tu naručenu nevinost i mrlju od krvi koja poslije nikada ne može sasvim da se opere. Mislila sam na suze. Nije više bilo smokve između sunca i tvoga lica. Svjetlost je bila direktna. Bilo nam je toplo na ulici usred noći. Nepoznate žene su gledale jedna u drugu, zatečene novim ritualom, zatečene spaljenom bjelinom. Ovog puta smo bile van lomače. Poslije je, naravno, prišao neki gospodin da nam objasni kako treba da izgleda protest. Ali nismo ga čule. Ritual je bio uspješan.

Mislim na tvoje cvijeće danas i na jednu pjesmu jedine zapadne kraljice koju priznajem, a to je Doli Parton. U njoj je mlada Doli pjevala o divljem cvijeću Tenesija. Ja sam bar mogla da pobjegnem, rekla je. Ono je samo venulo na suncu. 

Možda niko nije primijetio onog dana u Sarajevu na mojoj promociji kako svjetlo pada na tebe samu. Ali voda je, sigurna sam, primijetila kad si uskočila u nju. U svakom slučaju, bolje je uzburkati drugu površinu nego biti površina drugome.

Do našeg Pariza,

L.