• Vi ste pionirka novih umetničkih pravaca kao što su telesna umetnost (carnal art), tehno-umetnost, auto-hibridizacija… Ono što ste zamišljali i stvarali u prošlosti, danas postaje stvarnost, a za neke od vaših ideja ćemo verovatno čekati daleku budućnost. Da li je lepo ili usamljeno biti toliko ispred svog vremena?

Sva moja dela su bila pionirska jer pokušavam da izrazim važne stvari za moje doba ispitujući društvene fenomene s kritičkom distancom. Čim neko napravi nešto inovativno, potrebno je vreme za prilagođavanje, za razumevanje, svi kažu da to nije umetnost, da je umetnica luda, i nakon nekoliko godina stvari se menjaju kao za impresioniste. Govorili su da su imali probleme s očima i da ne vide dobro, da je to bila najveća prevara svih vremena, da je tako ružno da bi se trudna žena koja to vidi odmah porodila, da nisu znali da slikaju… A sada su veoma skupi i nalaze se na kutijama čokolade za Božić.Često me smatraju umetnicom performansa, jer su moji performansi imali veliki medijski odjek, ali ja sam pre svega umetnica koja nije podređena materijalima, umetničkim pravcima, načinu izražavanja, tehnici ili tehnologiji, bilo da je stara ili nova. Koristim veštačku inteligenciju, robotiku, proširenu stvarnost, skulpturu od mermera iz Karare, smolu, 3D štampanje, video, fotografiju, kulturu mojih ćelija, kulturu oralne, intestinalne i vaginalne flore, plastičnu hirurgiju, slikarstvo…

Kako je nastala ORLAN?

• Da li je lik ORLAN bila alternativa vašem identitetu ili ste vi evolucijom konačno postali ORLAN?

Moj najveći uspeh je sigurno to što sam postala ORLAN. Uspela sam da se oslobodim od vaspitanja svojih roditelja, od svoje društvene klase i okruženja. Uvek sam pokušavala da se emacipujem i ponovo oslobodim i od te svoje prethodne emancipacije. Želim svima da učine isto.ORLAN se rađa iz same sebe A.I.M.E. je deo serije karnalnih skluptura, to je delo Manifest iz 1964. godine i govorim kako je to moj datum rođenja, moje ponovno rođenje. Tada sam počela da stvaram sebe, i rekreiram, da se reinventujem, da se borim za ono u šta verujem. Da pronalazim svoje mesto u poretku reči. Shvatila sam da je potrebno da se oslobodim od značenja koje društvo upisuje u mene.

Nisam stvorila novi život deteta, već umetnički objekat koji je androgin i istovremeno govori o identitetu i o različitosti. O umnožavanju i kloniranju i o oslobađanju odnosno emancipaciji.

U isto vreme, moje ime ORLAN je deo moje reinvencije i sve što sam uradila je prekid sa tradicijom, sa imenom oca i telom majke. Uvek kažem da sam ORLAN pored svega ostalog, u meri u kojoj je to moguće. Moje ime se piše jednakim, velikim slovima jer ne želim da dozvolim da budem unutar hijerarhije, niti uklopljena u linije teksta. Pisanje velikim slovima je novi inkluzivan jezik, politički i feministički čin. Pisanje velikim slovima za ženu znači da bude primećena, da izađe iz senke. Iz nametnute stidljivosti kako što sam i napisala u svojoj autobiografiji. Biti žena je usud i biološki i društveno.Tačno u tom trenutku sam znala da želim da budem umetnica. Postoji više vrsta umetnika. Ima onih koji stvaraju dekorativna dela za ukrašavanje stanova ili da bi zaradili novac, i onih koji su veoma angažovani u našem društvu i našoj životnoj sredini, i ja pripadam toj grupi umetnika. Umetnik ima odgovornost prema društvu. Mogu da kažem da sam uvek pokušavala da promenim svet.

Hibridizacija kao otisak u sećanju na druge.

• Kroz vaše poslednje serije radova povezujete prošlost i budućnost i ORLAN slavite žene koje su menjale ili menjaju čovečanstvo. Usmereni ste na pitanje autoriteta Da li je pitanje autorizacije ultimativna vlast, predaja ili razmena?

“JE T’AUTORISE À ÊTRE MOI, JE M’AUTORISE À ÊTRE TOI.” (Dozvoljavam ti da budeš ja, dozvoljavam sebi da budem ti.) je jedna od mojih poslednjih serija. Vidim ih kao “FEMMAGES” (omaže ženama), posvećene ženama iz istorije kojima se divim i koje su se borile za iste vrednosti kao ja. Ali dosta pre mene a za to su nekada dale i svoje živote. To su i žene koje su bile pionirke u različitim discipinama. One su često zaboravljene, izbrisane ili nedovoljno priznate i cenjene.Gest hibridizacije sa drugima omogućava mi da postojim u dva vremena, dva vizuelna univerzuma u dve žene. Umetničko delo ne bi moglo da postoji, bez dva entiteta koja se sreću i mešaju. Postoji samo zahvaljujući tom susretu koji ruši staklene zidove između epoha, umetnosti, rodova. Dozvoljavam sebi da ličim na nju, dozvoljavam joj da liči na mene. Susrećemo se uprkos tmini vremena koja nas razdvaja. Jedan moj otisak u srećanju na druge.

• Stvarate bogat barokni opus bez kompromisa, ne ograničavajući se na jedan medij ili specifična umetnička sredstva. Da li je to ultimativna sloboda koju je potrebno dostići da bi se univerzalne vrednosti komunicirale kroz prostor i vreme?

Da, svakako. Za mene je potpuno anahrono da budem umentnica slikarka, vajarka ili fotografkinja. Ja sam jednostavno umetnica.

• Među mnogim važnim teoretičarima s kojima ste radili, nedavno ste spomenule Paula B. Preciada kada je rekao Monstrum vam se obraća. Nastavili ste: Monstrum jer sam žena, još gore – feministkinja, uvek sam pokušavala da izađem iz okvira da skrham rešetke kaveza, imam dve izbočine na slepoočnicama, biseksualna sam, sapioseksualna, uspehseksualna, sporoseksualna i artseksualna. Da li mislite da je uvek bilo monstruozno boriti se za slobodu i jednakost, biti slobodna u telu koje društvo stalno ograničava?

Da, sva moja dela su ispitivanje statusa tela u društvu, kroz sve pritiske: kulturalne, tradicionalne, političke i verske koji se upisuju u tela, posebno u tela žena. Želim da pokažem koliko tela mogu biti umetnički, politički i društveni medij.

Verujem u drugi talas tehnologija koji obnavlja ono što je prvi talas uništio.

• Od samih početaka promišljate bio i eco umetnost, kako vidite budućnost naše planete?

Uvek sam želela da živim u skladu sa svojim vremenom. Nisam ni tehnofil ni tehnofob ali obožavam život uz tehnološki napredak. Kada sam bila tinejdžerka, u svojim najluđim snovima nikada nisam mogla zamisliti da ću jednog dana imati robota koji staje u džep a može da mi kaže gde se nalazim i koliko sam daleko od muzeja koji želim da posetim, ni da ću moći robotu da postavim mnoštvo pitanja i na koja većina odraslih ne zna da da odgovori ili odgovaraju vrlo opšte ili se prave da znaju kako ne bi ispali neznalice.Vrlo rano sam se zainteresovala za sam početak videa i za Minitel, preteču interneta, a zatim sam stvarala dela u proširenoj realnosti ali nikada samo da bih koristila tehnologiju. Koristila sam nove tehnologije samo ako su mi omogućavale da kažem nešto važno i ako su bile neophodne za to. Uzgajala sam svoje ćelije i zatim sam poželela da uzgajim svoj mikrobiom: crevnu, oralnu i vaginalnu floru. Ovo delo je autopotret u obliku biotehnološkog performansa, trenutni snimak sopstvenog biološkog trenutka.Trenutno me zanimaju društveni fenomeni kao što su nestanak životinjskih vrsta, open-source kod veštačke inteligencije i pravim mnoštvo robota reciklirajući objekte. Verujem u drugi talas tehnologija koji obnavlja ono što je prvi talas uništio.U novoj seriji radova koja je prvobitno kreirana uz pomoć veštačke inteligencije (jednim od aktuelnih društvenih fenomena) ponovo sam preuzela ovaj alat obrađujući već postojeće slike. Želela sam da se odredim prema nestanku nekih vrsta životinja koji je prouzrokovan ljudskom aktivnošću, našim otpadom, uništavanjem šuma, emisijom CO2, globalnim zagrevanjem… Rad uklapam  sa robotima druge generacije, koji su napravljeni od recikliranih materijala. Pokušavam uspostaviti tehnologije koje su pravedne, brižne prema živom svetu i uzimaju u obzir lančane reakcije koje mogu izazvati u svetu.

• Na izložbi u Beogradu, napisali ste rečenicu: JE T’AUTORISE À ÊTRE MOI, JE M’AUTORISE À ÊTRE TOI, koju je Marina Marković tetovirala na svojoj koži. Koje značenje (lično ili društveno) ta akcija ima za vas?

Kada stvaram umetničko delo, gradim i manifest i telo. Smatram telo materijalom jer jesam telo, samo telo, celo telo i moje telo je to koje misli. Ovaj poziv od Marine bio je nastavak mojih susreta između dve žene. Taj gest mi dozvoljava, u duhu sestrinstva, da joj dam Poljubac umetnice (Le Baiser de l’artiste je performans iz 1977. godine).

Photo: Bojana Janjić za MSUB, The Arrangements
Marina Marković ljubaznošću umetnice

Prevod sa francuskog: Marija Ratković