Oboje smo najradije sjedili na toj klupi ispred Globa, leđima okrenuti Temzi. Zabavljale su nas gomile turista u pobožnom mimohodu pored čuvene kuće velikog Šekspira. Temza nije nikog zanimala… Glasovi prolaznika slivali su se sa šumom rijeke – skoro uspavljujuće.

Tad mi je pogled zarobio još izdaleka – pogled plavog mladića – on jedini nije gledao Globe – gleda mene… Ja te oči poznajem – Zoran, moj Zoran. Mladi Zoran, onaj koji je umro…

Šta je ovo?!

Ovaj-onaj Zoran me gleda, a ja vidim „onog“ Zorana – sa nama. Jao, kakva je to četvrka bila! Branka, Neno, Zoran i ja – evo nas raskopčanih kaputa ispred „Moskve“, cerekamo se zaraznim smehom do suza…

Prepričavali smo po hiljadu puta anegdote sa studija… Kao onu kad je Neno kao improvizaciju i bijeloj „pački“ od tila otplesao bijelu labudicu… Grcali smo od smijeha, a komisija brisala suze; neko je vikao. „Upišaću se!“…

Ili ono kad je Brana zaspala ispod zavoja glave na predvojničkoj… jao.. probudila se tek kad je kapetan Britvić udžbenikom lupio po stolu… Ispit smo polagali pred komisijom – jedva šestice – ili ono kad sam ja za ispit spremila monolog iz „Otela“! Ne Dezdemonu – ne Emiliju – Otela! Ono:

„Sad zbogom trublje

Zbogom bubnjevi!“

Onda smo diplomirali!

Onda su nas diplome razdvojile, rasejale po Jugi, po svijetu…

Nismo se udaljili – javljali smo se, viđali, pisali – krajem juna ručak u „Lovcu“ – pa najnovije vijesti i najljepše doživljaje, grlili se i voljeli. Četvroka je sačuvala zube, kosu, liniju, malo smo farbali pramenove, malo manje pili i nazdravljali…

Zoran iz Kanade redovno dolazi. Odavno smo primijetili da mu Beograd ne prija – pa, on sem nas tu nikog nije imao, mama mu je u Njemačkoj brinula o nekoj imućnoj porodici. Bio je sam, spreman da ode – Kanada je dobar izbor…

Tamo je diplomirao tetrologiju, pa magistrirao, i naravno doktorirao.

Uredno smo proslavljali sve u „Lovcu“, čestitali, nazdravljali, grlili se i voljeli… Voljeli.

Onda je prestao da se javlja.

Onda smo čuli da je bolestan.

Onda su javili da je umro.

Našli smo se u „Lovcu“ da popijemo za pokoj duše i da ga se sjetimo.

Popili smo i jako dugo ćutali.

Jako dugo.

Mi o Zoranu tako malo znamo, skoro ništa. U stvari samo ono što je on želio da znamo.

A sad ga nema.

Koga smo to grlili?

Ko nas je to voleo?

Ne znam, ne znam.

Ovaj mladi Zoran gleda u mene.

A u tom pogledu nema ni čuđenja, ni pitanja, a ni prepoznavanja, ništa, samo pogled. Šta me privlači tom pogledu da ga pratim – ne znam.

Pitala sam se i još se pitam. Šta?

Evo tu sam stala – i još stojim i pitam se:

Šta da ga pitam?