Drage čitateljice i čitatelji, 

donosimo vam seriju intervjua sa umjetnicama i kulturnim radnicama, od Sarajeva do Mexico Cityja, o feminizmu i umjetnosti danas.

Pitale smo ih gdje smo to danas, koje nas teme još uvijek pokreću i ZAŠTO, s kojim pitanjima i problemima se i DALJE suočavamo, šta je vidljivo u mainstream umjetničkim praksama, a šta NE, koje FEMINISTIČKE UMJETNICE su nam snaga i inspiracija, te KUDA i KAKO trebamo zajednički nastaviti dalje…

Maja Pelević je diplomirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i doktorirala na odseku za teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Drame (Ler, Beograd-Berlin, Pomoranžina kora, Ja ili neko drugi, Možda smo mi Miki Maus, Bolivud, Poslednje devojčice…) prevedene su na mnoge svetske jezike, igrane u zemlji i inostranstvu. Bavi se autorskim projektima i pozorišnom režijom: Oni žive, Moje nagrade, Sloboda je najskuplja kapitalistička reč, Svet bez žena, Bolivud. Glavna scenaristkinja i dramaturškinja serije Jutro će promeniti sve. Dobitnica mnogih nagrada među kojima: Borislav Mihajlović Mihiz za dramsko stvaralaštvo 2006. Nagrada konkursa Sterijinog pozorja za originalni dramski tekst Možda smo mi Miki Maus 2007. Dobitnica dve Sterijine nagrade za najbolji savremeni dramski tekst Pomorandzina kora (2010) i Poslednje devojčice (2022).

Mislim da ima. Možda bi se moglo reći dve vrste feminizma. Jedan je onaj koji se trudi da ispuni kvote nekada i nekih (evropskih) fondova, gde se feminizam često brka sa prisustvom žena u određenim projektima i na određenim funkcijama, a drugi je onaj širi gde feminizam ne može da se odvoji od pitanja klase, rase, seksualne orijentacije, materijalnog status…U tom smislu je to feminizam koji se suprotstavlja patrijarhatu, neoliberalnom kapitalizmu, koji se zaista bori za ljudska prava, ali i za prava svih ljudi, ne samo onih privilegovanih. To je onda feminizam koji nije samo pitanje pola i roda već u sebi obuhvata sve vrste nasilja, dominacija, nametanja autoriteta, ugnjetavanja slabijih…ali ta vrsta feminizma je nažalost manje vidljiva, često je na marginama i ne dolazi toliko do izražaja kao ova prva. To je problem ne samo na našim prostorima već i generalno.

Pre svega u pozorišnom procesu i načinu rada. Gde se trudim da se ne uspostavljaju klasične hijerarhije gde je reditej(ka) na vrhu i svi ispod njega/nje. To se nažalost dešava i kod autorki, ne samo kod autora. To je prosto fenomen pozorišta. I kada se razbije taj model “autokratskog” pozorišta često dolazi do otpora. Ali takav pozorišni proces po mom mišljenju jedini ima smisla. Kada se svi u njemu osećaju dobro i kada se ne osećaju ugroženo. S druge strane tu je naravno i pitanje teme. O čemu želimo da pričamo? Na koji način? Kako tretiramo junakinje u svojim delima. Da li se u tom smislu trudimo da razbijamo stereotipe. I na kraju odnos prema publici. Da li je to što radimo didaktično gde se publici daje isključivo jedan vid pogleda na stvari gde se autori(ke) nalaze iznad situacije ili se izlažemo i mi sami unutar rada autorefleksiji i samokritici i stavljamo sebe u poziciju nekoga ko aktivno sudeluje i u tim lošim patrijarhalnim obrascima. Jer koliko god se trudile ne možeš pobeći od kapitalizma i patrijarhata i u tom smilu moramo stalno i same sebe da preispitujemo.

Verovatno to što i same često upadamo u reprodukciju patrijarhalnih obrazaca (svesno ili nesvesno) koji su jako normalizovani i sveprisutni. Takođe i svi kompromisi koje neminovno moramo da pravimo. Nekad isto tako odlučujemo da prećutimo neke stvari, opet svesno ili nesvesno. Autoncenzura itd. Osvešćivanje svega ovoga i stalna borba sa tim je po mom mišljenju jedino rešenje.

Sigurno ih ima mnogo i neki svakako neću moći da se setim, al polušaću. Jasna Žmak, Mima Simić. Vedrana Klepica, Ana Miljanić, Irena Ristić, Marina Marković, Olga Dimitrijević. Tanja Šljivar, Tamara Antonijević, Rumena Bužarovska… Evo sad sam nabrojala prve koje su mi pale napamet. Njihov rad svakako obuhvata sve ovo što sam već gore napisala.

Stvarati, pričati, pisati o tome…i praviti što manje kompromisa u svom radu. Svako u okviru sopstvenih mogućnosti jer to naravno zavisi i od materijalnih i životnih okolnosti, klase, stečenih privilegija…Nije isto kad si npr. samohrana majka i neko ko mora da brine samo o sebi i stekao je nasledstvo pa je samim tim u mnogo boljem položaju. Pozicije su drugačije i samim tim nikad ne bih osudila nekoga ko prosto mora da zarađuje za život pa i nema vremena da razmišlja o tome da l je il nije hrabar/hrabra i sl.

Feminizam će doživeti svoj procvat sa promenom sistema. Nema pravog feminizma bez smrti kapitalizma i eksploatacije.